Električar Karađorđe trese mreže po Švedskoj

Slava nikome nije uklesana u sudbinu, niti se može videti u zvezdama. Isti slučaj je i sa fudbalerima. Neko je bio čudo od deteta sa 16 godina, a karijeru završio sa 28; neko je najbolji fudbal igrao do 33. a neko kasnije, međutim...

Postoje i momci koji su put morali da krče od najnižih rangova takmičenja. Da igraju na neravnim, blatnjavim, lošim terenima i u nepovoljnim uslovima izvuku najbolje iz sebe da bi posle toga krenuli putem koji ni oni nisu očekivali. Ako mislite da je splet okolnosti - nije. To je život. Najnepredvidivija stvar na svetu.

Ako smatrate da sve ovo nije istina, pitajte Nikolu Vasića. Momak srpskog porekla je sa 19 godina igrao Petu ligu Švedske, a 14 godina kasnije je najbolji strelac elitnog ranga u dresu Bromapojkarne.

"Bio sam u Srbiji nekoliko puta, pre svega u Sremskoj Mitrovici, dolazio sam i u Beograd, moja majka ima kuću u blizini glavnog grada, ali ne znam kako se to mesto zove. Nisam dolazio baš dugo, sigurno deset godina. Planiram da u novembru dođem na slavu. Majka je rođena u Švedskoj, otac je iz Višegrada i ovde je došao sa 20 godina, a trenutno radi u manastiru. Obilazim ga kad god mogu, iako mi je potrebno pet do šest sati da bih kolima došao do njega. Niko od roditelja mi se nije bavio sportom, pa da sam to povukao od njih", počinje priču za Mozzart Sport, Nikola Vasić.

Iako vuče poreklo iz Srbije, priznao je da nije navijač nijednog kluba iz Mozzart Bet Superlige.

"Ne gledam mnogo naše prvenstvo. Partner moje majke je veliki navijač Crvene zvezde i kad je neka utakmica Lige šampiona, uvek gledamo zajedno. Osim toga, nisam u toku sa dešavanjima. Kad mi je bilo pet godina počeo sam da treniram u Hamarbiju, tamo sam proveo deset sezona. Redovno pratim njihove utakmice. Od kad sam bio mali san mi je bio da zaigram za Hamarbi".

Interesantno, Nikola ima i srednje ime koje nosi po legendarnom srpskom vojskovođi - Karađorđu.

"To mi je otac dao, bilo mi je zanimljivo. Nije bilo nekog posebnog razloga za to, tako mu je palo na pamet. Meni je bilo zanimljivo, iako nisam baš mogao da pravilno izgovorim".

Prisetio se i početaka, nimalo jednostavnih.

"Ako počnete u Petoj ligi, ništa nije prosto. Takmičenje nije kvalitetno. Baš sam bio mlad, saigrači ili protivnici su bili znatno stariji od mene. Problem je bio što sam malo jeo, falilo mi je snage. Onda sam izrastao na 192 centimetra i sve mi je postalo lakše. Postigao sam 18 golova u sezoni i to mi je pomoglo da odem u viši rang. Bez obzira na to, nikad nisam razmišljao o tome da ću napraviti nešto spektakularno u karijeri. Bio sam najbolji u nižim ligama, ali to nije značilo ništa".

Iako je već u ranijim danima karijere uveliko tresao mreže, fudbal nije mogao da bude jedini izvor prihoda. Sadašnji napadač Bromapojkarne morao je da pronađe dodatni posao. Uobičajena praksa za fudbalere u nižim ligama.

"Kad sam imao 20 godina dobio sam posao električara. Radio sam po osam ili devet sati dnevno. To je trajalo osam godina pre nego što sam zbog fudbala morao da ostavim po strani. Teško je kad morate posle napornog radnog dana još i na trening. Mnogo je naporno sve postići".

Otežavajuća okolnost desila se 2018, kad je Nikola pretrpeo tešku povredu koja ga je od terena odvojila skoro godinu dana.

"Završio sam sezonu kao najbolji strelac Treće lige. Bio sam slobodan igrač i tražio sam angažman. Pozvali su me ljudi iz Dolkurda, koji je tada ispao iz elitnog ranga. Dogovorili smo se da dođem na probu. Postigao sam tri gola i u drugom poluvremenu nezgodno stao, tako da mi je stradao prednji ukršteni ligament kolena. Bio sam siguran da ću se vratiti još jači. Kad sam se oporavio, počeo sam da vodim računa o ishrani, treniram jače i brinem o sebi. Drago mi je što sam se iz svega izvukao".

Nikola Vasić je u centar pažnje medija u Švedskoj došao kad je na dve utakmice zaredom postizao golove makazicama.

"Prošle sezone protiv Norčepinga, pa i u Drugoj ligi. Nikad nije lako postići gol makazicama, ali meni je uspelo. Čak sam to radio i na treningu".

Kratak period karijere proveo je u Italiji gde je nosio dres Ređine.

"Odmah sam pretrpeo povredu na treningu, baš nezgodnu. Bez obzira na sve, tražili su od mene da igram. Pokušavao sam, ali nisam mogao. Bio je to baš težak period, sve se desilo usred epidemije korona virusa. Osećao sam se usamljeno, nisam hteo više da budem u Italiji, želeo sam da se vratim u Švedsku. Iako su ljudi iz Ređine hteli da ostanem, dogovorili smo raskid ugovora".

Niko nije mogao ni da zamisli da će posle odlaska sa Apenina uslediti najplodonosniji period u karijeri Nikole Vasića. Sa 32 godine dobio je priliku da se okuša u elitnom rangu švedskog fudbala, a trener u Bromapojkarni mu je legendarni Olof Melberg.

"Neverovatno! Sad imam 33 godine i sa 17 golova sam najbolji strelac lige. Ništa nije ukazivalo na ovo, zato što sam celu karijeru igrao u nižim rangovima, gde se ne trenira intenzivno. Srećom, već dugo me povrede zaobilaze, osećam se nikad bolje. Razmisliću da li ostajem u sadašnjem klubu. Imam ugovor do kraja godine, želeo bi da se okrenem novim izazovima. Da li bi voleo da dođem u Srbiju? Ne znam, za sad sam fokusiran samo na finiš sezone", rekao je Vasić.