U. JovičićČuda se dešavaju, znaju to u Banjaluci: Drugoligaš s peharom i torta u pogrešnim bojama
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 14min | čet. 13.03.25. | 13:22
Stojan Malbašić je više od pola veka u Borcu. Seća se i teških trenutaka i druge lige i aviona koji ih je sve razdvojio. Ali seća se i sezona kada je Velikan iz Platonove zaista bio ponos grada. I za sebe kaže: Ja sam srećan čovek
"Ne možeš to da mi uradiš", vikao je u foajeu hotela "Jugoslavija" usplahireni igrač. Nekoliko minuta ranije, na konferenciji za štampu trener banjalučkog Borca Husnija Fazlić, izdiktirao je novinarima spisak prvih 11 igrača koji će istrčati na finale Kupa maršala Tita u Beogradu protiv favorizovane Crvene zvezde. I na njegovoj poziciji pročitao je nekog drugog.
"Ne može to da mi uradi", na ivici živaca vikao je Stojan Malbašić golmanu Karaliću, koji nije nosio kapitensku traku, ali je bio de facto kapiten tog drugoligaškog tima, koji se dočepao finala Kupa. Četiri dana ranije, na utakmici u Ljubljani, po njegovom sećanju, doživeo je težak start i doktori su mu rekli da je "zglob otišao dovraga".
"Kako ćeš bolan ne bio igrati sa pokidanim ligamentima", upitao je Husnija Fazlić svog igrača, pokušavajući da smiri strasti.
"Ne znam kako, ali moram biti na terenu", bio je jedini odgovor Malbašića.
Ostala bi belosvetska nepravda da sutradan, na stadionu JNA, Fazlić nije napravio tu jednu promenu u odnosu na spisak prvotimaca koji je izdiktirao novinarima na konferenciji za štampu. Jer upravo je taj tip, koji je šepav istrčao na teren protiv crveno-bele kaznene ekspedicije, jedan od najboljih živih svedoka istorije Borca iz Banjaluke. U klubu je, bez prestanka proveo prethodne 53 godine i u gradu na Vrbasu dočekao nas je sa osmehom.
"Ništa te 53 godine u klubu ne bi vredele da tog dana nisam bio na terenu. Od mene je ta akcija za gol i krenula. I danas me igrači pitaju da povlačim paralele sa tim vremenom, to je đavolski težak posao od pola veka", nasmejan je Malbašić započeo priču za Mozzart sport.
Izabrane vesti
Borac Banjaluka večeras igra istorijski revanš protiv Rapida u Beču. Bez svojih najvatrenijih navijača, sa teško izborenim remijem na domaćem terenu u utakmici u kojoj je delovalo da su precenili protivnika i prošli još jednu fazu u sazrevanju. Ako iza Žižovićevog tima već neće biti Lešinari, na Allijanc stadionu, biće turbulentna istorija kluba, vredna priče po sunčanom, ranoprolećnom danu, koju nam je iz prvog lica ispričao Stojan Malbašić.
"Proljeće će izbiti iz neba i iz zemlje".
Pesnici ne greše sa jednostavnim istinama. Taj je aprilski dan 1974. godine pupio i mirisao na budućnost. U gradu je danima najavljivano otvaranje nove hale. Praznili su se fildžani na suncu i šuškale bele haljine u višnjama, čekalo se u redovima pred ulazom u "Borik" na njegovoj premijeri. U Banjaluku je stigao Viteks iz Visokog i da taj rukometni klub nije igrao finale Kupa Jugoslavije devet godina ranije, bilo bi dovoljno za čitavu njegovu istoriju, što je bio sporedna uloga u velikom danu za istoriju jednog grada. Kada se Fikret Hurem digao na šut i zatresao mrežu domaćina, bio je to samo prvi gol u dugoj istoriji hale koja će narednih godina videti i pojesti evropske šampione. Banjaluka je živela za rukomet. I za boks. Fabrička postrojenja imala su svoju diamiku. Korzo svoj uhodani sled. A vikend svoj redovni raspored - rukomet, pa jugoslovenska bokserska liga, pa stadion Borca.
"Bilo je prelepo odrastati u takvom gradu", priča nam Stojan Malbašić preko stola. "Čitav grad je živeo na svojim ulicama i zvučim kao stari džangrizavi deda mlađim generacijama, kada kažem da mi to nedostaje. Na tim ulicama se tražila pripadnost i ona se najlakše sticala kroz sport. Bio je prestiž da za tebe kažu - on je rukometaš Borca. Ili - on boksuje za Borac. Ja nisam imao ni visinu, ni neku jaku bradu, ali sam voleo loptu, pa sam završio na stadionu Borca. Još tada su za mene počeli da govore da sam srećnik. Da sam srećan čovek. Prošle su 53 godine i život mi je dao priliku da takve priče o sebi i opravdam i proživim".
Banjaluka je sredinom sedamdesetih uz strepnju gledala dva evropska finala. Rukometaši Borca su prvo finale izgubili od ASK Forvertsa iz Frankfurta, rezultatom 19:17, da bi naredne godine postali prvaci Evrope protiv danske Fredericije, pobedivši u finalu 17:15. Ali to nisu bila jedina banjalučka finala.
"Ulazak Borca u finale Kupa maršala Tita bilo je prvorazredno iznenađenje, iako je to bio strašan tim. Borac je pobedio Zvezdu u Beogradu 4:1 i to je već mirisalo na nešto veliko. Ali trebalo je pobediti još tri puta protiv takvih jugoslovenskih klubova. Posle Zvezde je Borac, čini mi se, pobedio na penale prvo Sarajevo, pa Olimpiju, a onda u polufinalu dočekao Želju i slavio. Ja sam bio klinac u omladinskom pogonu i to sam finale gledao kao izlog sa slatkišima. Željan da i sam osetim taj ukus. Kao nešto dostižno kad čovek zasluži. A ta ekipa je zaslužila jednu takvu utakmicu".
Taj tim su svi jugoslovenski klinci morali da znaju naizust. Zbog toga što je bio veliki. I zbog toga što je tim poluvremenom, tom pauzom od 15 minuta na beogradskoj Marakani, objašnjavana svaka naredna fudbalska nezgoda i tragedija. Petrović – Buljan – Mužinić – Katalinski – Šurjak – Popivoda – Oblak – Aćimović – Jerković – Džajić – Žungul. To je bilo veličanstvenih 11 koji su već posle pola sata igre vodili 2:0 protiv tima Helmuta Šena. I 11 žigosanih koji su na kraju, posle turobnih produžetaka izgubili kartu za evropsko finale. Od tih 11 reprezentativaca Jugoslavije iz polufinala Evropskog prvenstva 1976, šest ih je igralo i final protiv Borca, na Dan republike, 29. novembra 1974.
"Nije bilo nikakvih očekivanja od Borca. Ovo je sredina koja gaji i održava visoko mišljenje o sebi i postavlja visoke kriterijume ljudima, ali niko nije bio lud. Svi su znali gde je Borčevo mesto u tom trenutku u jugoslovenskom fudbalu i ekipa je na put ispraćena bez velikih nada. Boljatov gol za pobedu Hajduka nije nas obeshrabrio. Bili smo dovoljno srećni što su naši stigli tamo. Želeli smo da tako nešto doživimo i sami”.
Bilo je to vreme kada se teško išlo iz Banjaluke.
“Abid Kovačević je verovatno najbolji igrač koji je igrao u Borcu za sve te godine od kad sam ja stigao u klub. A onda sam doživeo da po prelasku u prvi tim sa njim podelim teren. Igranje sa njim je bilo uživanje. On je mogao igrati za reprezentaciju u tom momentu, ali imao je Šurjaka i Vujovića na svojoj poziciji. Imao je veliku četvorku, njihove sisteme i uticaj. On je na kraju otišao u Dinama i to je, ja mislim, najveći transfer koji je neko iz Borca i napravio... Inostranstvo nije bilo logična opcija i tu smo lekciju svi dobro naučili. Nisu tada strani klubovi želeli posebne pare da troše na naše igrače, onoliko koliko su plaćali neke druge strance i jeste, mogao si ti otići u neku Španiju i tamo uzeti novce, ali šta si s tim novcem mogao kad se vratiš? Da kupiš neki stan ili par lokala. A mi smo to svakako imali od Borca. I još igrali kod kuće. A to nema cenu”.
Prolazile su godine i Borac je prečesto gubio status prvoligaša da se to ne bi odrazilo na mentalitet publike. Visoki kriterijumi zamenjeni su visokim tonovima negodovanja sa tribina, kada bi se noge zaglavile u blatu drugoligaškog fudbala. Ali u Kupu niko nije bio radostan kada bi mu žreb dodelio gostovanje u Banjoj Luci.
"To je već ofucana priča, ali to ne umanjuje njenu istinitost. Jugoslovenski fudbal je bio surov i kvalitetan. Greške se nisu plaćale. Protivnici se nisu štedeli. Dribling i potez bili su svetinja. Kad te stvari spojiš, dobiješ jednu od najboljih evropskih liga tih godina. A ono što joj je davalo neki poseban šmek, bila su teška gostovanja. Sećam se da se pričalo kako Zvezda planira da osvoji titulu jedne sezone - pobediće sve kod kuće i ostvariće tri gostujuće pobede i to će biti dovoljno. Danas kad odigraš nerešeno na gostovanju hoće da te ubiju, a tada je izvući bod na neprijateljskoj teritoriji bila puna kapa. E mi smo u Banjaluci bili jedno takvo gostovanje. Nema onog ko se fudbala naigrao na našem terenu. Mogli su da nas pobede i radili su to, ali da nas nadigraju, nećeš majčin sine”.
Takav stav u mentalitetu posebno se osetio u sezoni 1987/1988, iako je Borac tada bio drugoligaš. Ali opet je Borac otišao u finale. Samo što se ovog puta nije zadovoljio pukim učešćem.
“Sećam se da smo sa nekim naročitim besom i prkosom ušli u tu sezonu u Kupu. Došao nam je u prvoj utakmici Osijek i prošli smo ih na penale. Sećam se i da smo posle te utakmice u svlačionici smislili neku pesmu, ne sećam se kako je tačno išla, ali na kraju mi ko fol osvojamo Kup Maršala. I pevali smo je kad god krenemo na put, bodrili se. Moraju da ti se poklope neke stvari u životi, mora da te pogleda i sreća na žrebu – to vidimo i ove i te godine o kojoj pričamo – pa nam je tako od svih klubova u narednoj fazi zapao Spartak iz Subotice. Mogla je Mladost iz Petrinje, ili Iskra Bugojno, ali bogami je mogao i Velež koji je Čačku dao devet golova u dvomeču i igrao strašan fudbal. I Spartak smo prošli na penale. Nije tu bilo blistave igre, ali ko te pita brale, mi smo drugoligaš, od nas se ne očekuje da budemo atraktivni i cirkuska atrakcija. Nego da udarimo u meso. U četvrtfinalu smo onda naleteli na Vojvodinu i stradali u prvoj utakmici 3:0. Šta se onda desilo u revanšu i kako su nam se otvarale karte, nije to lako objasniti ali smo im dali šest i prošli dalje. Sećam se da sam se smejao kao mahnit jer je svaki šut ulazio (6:1 na kraju, prim.aut). Bila je to ‘osveta’ nas malih. I nastavili smo da pevamo onu pesmu i pre i posle polufinala protiv Prištine, samo je tada imala mnogo više smisla”.
A u finalu…
Taj tim su svi jugoslovenski klinci morali da znaju naizust, čak iako su te godine već bili na izlaznim vratima Jugoslavije. Zbog toga što je bio veliki. I zbog toga što je svako tražio makar jednu prigodu u kojoj je baš taj tim pobedio. Prvake Evrope i sveta. Stojanović – Jugović – Marović – Šabanadžović – Belodedić – Najdoski – Prosinečki – Mihajlović – Pančev – Savićević – Binić. To je bilo veličanstvenih 11 koji su završili ono što su im u amanet ostavile generacije jugoslovenskih vedeta. I 11 žigosanih koji su bili osuđeni da se sa njihovom državom raspadnu i njihovi planovi o evropskoj dominaciji. Od tih 11 igrača Zvezde, iz finala protiv Olimpika iz Marselja, tri maja ranije na JNA četvorica igrača su istrčala protiv banjalučkog Borca. I još jedan koji je 29. maja 1991. bio na terenu stadiona Sveti Nikola.
"Nije bilo normalno koliko su oni bili jaki od sredine osamdesetih sve do te 1991. Mene kada danas pitaju da to objasnim, to je uzaludan posao. Ljudi to ne mogu da razumeju. Iako su bili toliko dobri, iako smo mi bili drugoligaš, za razliku od onog prvog Borčevog finala Kupa, tinjala je u nama, u ekipi, neka nada. Imali smo jedino pravo na maštu, ali smo ga prigrabili i nismo prestajali da maštamo. Šta se desilo na terenu već svi znaju. Ja sam na kraju ubedio Husniju da me stavi na teren. Čuvao sam Boru Cvetkovića, ali zujalo je tu sa svih strana. U jednom trenutku otmem loptu Biniću i proigram Durgutovića i Amir centrira iz prve. I tako padne gol. A onaj Piksijev penal, Karalić je proučavao njegova izvođenja, znao je da je isto uradio u prethodnoj utakmici i samo ostao na mestu. Trebalo je imati i za to petlje. Ali meni je u sećanju mnogo jače nešto što se dogodilo posle utakmice”.
Šta? Torta jedna.
“Svi su već znali ishod. I pre nego što smo stigli u Beograd. I pre nego što je sudija dao znak da utakmica počne. A onda kada se finale završilo, organizovan je prijem za osvajača Kupa u Gradskoj skupštini u Beogradu. Torta je bila simbolički primer toga. Izneli su pred nas tortu sa crvenim i belim prugama. Istina, ima na Borčevom grbu i crvene, ali u nas crvena ide samo s plavom. S belom je crvena na dresu jednog drugog kluba. I prihvatili smo mi tu tortu, nismo bili ljuti. Milorad Slavnić uzeo je reč, lupnuo nožem o čašu, ustao i kao predsednik kluba, umesto velikog govora, samo izvukao jednu zastavicu iz džepa. Na njoj je bilo izvezeno – Borac Banjaluka, osvajač Kupa maršala Tita 1988. Zabo je zastavicu na tortu i rekao nam da su mu se ljudi kod kojih je štampao taj natpis u Banjoj Luci smejali - da, baš ćete vi pobediti Zvezdu. Pa vidiš".
Doček je bio neobjašnjiv. Kako to obično biva, šampioni koji su iz svog grada skromno ispraćeni, u njemu su dočekivani sa lovorikama, svilom i kadifom. "Kao dvadeset Tita da je ušlo u grad u isto vreme", priseća se u kafani jedan stari Banjalučanin. Bilo je to doba prvih velikih snova. A Malbašić je, kako su to život i sudbina nameštali, i njih gledao iz prvog reda, kao klinac u tek otvorenom bioskopu. Njegova fotografija sa peharom ostala je simbol tih dana.
“Posle Kupa, nas je preuzeo Stako Poklepović, a Špaco je svuda za sobom vodio neke Hajdukove mlade igrače. Kod nas ih je doveo pet. Hajduk je uvek imao školovane trenere koji su bili progresivni i gledali prema Evropi i kada bi se vraćali u klub, svoje znanje bi prenosili u omladinsku školu i ugrađivali u razvoj igrača. Ti igrači koji su došli sa Špacom razdrmali su čitavu ekipu. Bila je to nova krv u gradu koji je imao dovoljno samopoštovanja i unutrašnjeg pritiska i pre nego što je naučio da pobeđuje. Uspeli smo da razdvojimo veliku četvorku. Igrali opet polufinale Kupa. Stvarno imali velike planove. Ja bih, da se situacija nije zakomplikovala, igrao bar još jedno četiri, pet godina. Da je bilo do telesnih mogućnosti i mentalne stabilnosti, bez ikakvih problema. Ali nije bilo do toga, nego do rata. Počelo je”.
Kao i drugi ljudi iz njegove generacije, Malbašić nije tako nešto očekivao, iako sa dovoljne istorijske distance u nekim parcijalnim sećanjima prepoznaje putokaze ka propasti Jugoslavije.
“Bio je u Borcu neki Goran Alag, možda ste i čuli za njega. Na tom talasu novih igrača u klub je došao i taj Alag. Goranovi su živeli u nekom selu kraj Osijeka i posle pauze 1990. godine on nam priča zabezeknut šta je video kad je bio kod kuće. Priča kako je sedeo jedan dan sa majkom i ocem u dvorištu i video kako pored kuće neki momci sa puškama prođoše ka šumi. Pitao oca ko su ovi ljudi, a otac mu kaže – oni brane selo. Od koga, pita ga Goran, a otac mu kaže - od četnika. Alag mučenik nije do sebe mogao doći od šoka, otkud četnici 45 godina od rata i to kod Osijeka. A već su neke stvari i u fudbalu počele da se događaju – igramo polufinale Kupa tog projeća 1990, par meseci pre Alagovog susreta sa seoskim stražama i na razmeni zastavica sa protivničkim igračima, dobijemo zastavicu sa grbom Hajduka. Šta je tu čudno, pitaš se? Pa čudno je bilo što je na tom grbu umesto zvijezde bila šahovnica. Ja to nisam hteo u ruke, smejali mi se ovi hajdukovci”.
Ubrzo više nije bilo nikakvog razloga za smeh...
“Upravo zbog toga što je Banjaluka takav grad, koji ne prašta nikome da štrči i da se izdvaja, što su očekivanja i kriterijumi veliki, nekada i nerealni, stvorila se jedna posebna atmosfera na početku rata. Ljudi su počeli da odlaze na linije i moji roditelji su morali da žive sa komentarima. Moj brat je par godina ranije otišao preko, ja sam igrao fudbal i komšije su već počele da pričaju: ‘Eto, njima jedan sin u inostranstvu, drugi se igra fudbala, a naši ginu’. Morao sam da zaštitim oca i mater i rekao sam u klubu da više neću igrati. Isti dan sam se prijavio u jedinicu. Ali još mi je tih dana u glavi bila jedna druga slika. Igrali smo Mitropa kup u Fođi i odigrali smo vrlo solidno taj turnir, ali se utakmica i ne sećam. Sećam se rastanka. Jedan deo ekipe, mogao je u Jugoslaviju, onim putem kojim smo iz nje izašli – preko Pogorice i trajektom, od Bara do Barija. Drugi deo više nije mogao da se vrati. Rastali smo se u velikoj tuzi, a taj avion koji nas je dovezao iz Podgorice kući, od toga dana više nije poleteo”.
Rat je promenio ličnu istoriju svakog čoveka u Banjaluci, promenio je grad, njegovu strukturu, navike, njegove heroje i fenomene. Borčeva sudbina bila je poznata. Klub iz Platonove vratio se tamo gde je tavorio pre onog Kupa i velikih snova – na prelaz iz Prve u Drugu ligu. Samo je zemlja bila mnogo manja, stadioni prazniji, perspektiva sivlja o nedovršenih ili srušenih kuća.
“Od rata sam u klubu obavljao razne funkcije. Bio i trener i predsednik i predsednik Skupštine i tim menadžer, ali nekako sam se uvek najbolje osećao na terenu ili uz teren. I danas zezam trenera Žižovića da se sa moje pozicije najbolje vidi. Najbolje se vidi i šta smo kao klub morali da prođemo. Kada su iz Sarajeva namerno kreirali situacije da baš mi ispadnemo iz lige. Meni je, sa druge strane, čak i kad je Željezničar u krizi, mnogo logičnije da idem na gostovanje na Grbavicu, nego na neki seoski stadion. To su ključne razlike, ali menjaju se i ljudi i vremena".
Menjaju se i te kako. Nema više stare Juge ni Kupa Maršala Tita, ali evo Banjaluka se opet ponosi Borcem. Evropskim Borcem.
"Borac je dobio rukovodstvo koje je znalo da pronađe način da klub učini stabilnim i iz te stabilnosti dolaze i ovi rezultati. Dolaze pobede, veliki skalpovi, golovi u mreži mnogo bogatijih evropskih klubova. Ono čega nema, jesu ljudi na tribinama i ulicama. Nema više potrebe da se neko na taj način dokaže. Promenili su se i igrači i publika. Ostao je samo Borac, takav kakav je, da bije neke nove bitke, totalno drugačije, ali nekima od nas poznate – bitke za izlazak iz senke. Nekada u Jugoslaviji, danas u Evropi. A to što sam jedan od retkih koji može da odgovori na nezahvalno pitanje, je li teže bilo pobediti onu Zvezdu ili APOEL ove godine, to je zato što su bili u pravu još pre 53 godine kada sam došao u klub. Ja sam srećnik, srećan čovek".
LIGA KONFERENCIJA – OSMINA FINALA (REVANŠI)
Četvrtak
18.45: (2,00) Serkl Briž (3,50) Jagjelonija (3,80), prvi meč: 0:3
18.45: (1,75) Lugano (4,00) Celje (4,40), prvi meč: 0:1
18.45: (2,60) Jurgorden (3,20) Pafos (2,85), prvi meč: 0:1
18.45: (1,45) Rapid (4,40) Borac Banjaluka (7,50), prvi meč: 1:1
21.00: (1,95) Legija (3,70) Molde (4,10), prvi meč: 2:3
21.00: (1,50) Fjorentina (4,40) Panatinaikos (7,30), prvi meč: 2:3
21.00: (3,10) Gimarais (3,20) Betis (2,40), prvi meč: 2:2
21.00: (1,33) Čelsi (5,25) Kopenhagen (9,00), prvi meč: 2:1
***kvote su podložne promenama
.jpg.webp)
.jpg.webp)
