Čika Tomina sveska

Dok se zemlja oko sunca kreće (baš stih navijačke pesme), ili dok postoji Crvena zvezda, raspravljaće se od radničkih kantina do najviših političkih krugova, da li se i na koji način gigant sa Marakane ogrešio o neku klupsku legendu. Da li je, na primer, Bora Kostić zaslužio zvanje Zvezdine zvezde, usled svih onih golova, kada je Crvena zvezda postajala to što jeste? Sve je to stvar ukusa i afiniteta, ali iza tog blještavila najvećih klupskih legendi, postoji još nešto.

Postoji nešto što je Crvena zvezda u biti. Kao na primer nedavno preminuli, dugogodišnji rudar u oknu omladinske škole crveno-belih, Tomislav Milićević. Ne, nećete pročitati da je popularni čika Toma dao gol sličan onom Pižonovom protiv Real Madrida, ili da je udario volej kao Piksi u sudaru sa nejakom Leirijom, nakon što mu je Mitar Mrkela poslao dijagonalu dugu 60 metara. Kada bismo se slučajem Tomislava Milićevića bavili samo kroz materijalnu stranu, došli bismo do zaključka da je u kasu matičnog kluba uneo bruto društveni proizvod ozbiljne države, pošto se više od 40 godina bavio pronalaženjem talenata od Horgoša do Babušnice. Desio se u tom dugačkom periodu Vladimir Jugović. Zatim se desila ona generacija omladinaca Crvene zvezde predvođena Dejanom Stankovićem i Markom Pantelićem, toliko kvalitetna da je iznedrila sedmoricu kapitena seniorskog tima.

Desila se, potom, i ona „klasa 1984“, pa i ona sa Lukom Jovićem, Ristićem, Grujićem i Jovanovićem. Sve je njih čika Toma video snajperskim okom, potom i oblikovao na blatnjavim terenima pored juga Marakane.

Ali, kao što smo napisali već u uvodu, Tomislav Milićević je bio Crvena zvezda, postao je to nakon što se kao mladić iz Kruševca prvi put prošetao Balkanskom ulicom. Tada, prvi put sa profesionalnim ugovorom u džepu, Tomislav Milićević je sam sebi postavio postulate i životna pravila, koja je kasnije prenosio na generacije fudbala sastavljenih u njegovoj čarobnoj svesci.

Fudbaler Crvene zvezde mora da bude elegantan.

Fudbaler Crvene zvezde, ponikao u školi kluba, mora da bude obrazovan i elokventan.

Fudbaler Crvene zvezde mora da bude obučen do najsitnijih tehničko-taktičkih detalja, i pre nego što se spusti „u rupu“ (kolokvijalni naziv za prvi tim).

Tomislav Milićević nikada nije zauzimao prvo mesto u redu zaslužnih građana Crvene zvezde. Slavu je prepuštao drugima, valjda svestan da se u opremi za trening ili kombinezonu najbolje oseća. Bio je trener baze, ali čovek koji je bio preteča svih savremenih aplikacija, skauting izveštaja i sličnih inovacija. Upućeni kažu da se u toj sportskoj relikviji nalazilo svako dete koja je ikada zaigralo fudbal u Srbiji. Sa tačnim podacima.

„Dugo sam bio prijatelj sa Tomom Milićevićem. Baš sam, pre nekih desetak dana svratio u kafić blizu Marakane, video sam veterane kluba i još neke prijatelje. Pitao sam kako je Toma, odgovorili su mi da je loše. To što je on uradio za Crvenu zvezdu, to je nešto što prevazilazi sportske okvire. Tvrdim vam da je ta njegova sveska, savršeno uredna, bila najbolja baza ovdašnjeg fudbala. Bez konkurencije. Da se malo našalimo ovde, bila je urednija i od evidencije vojnog odseka. Njima je moglo da promakne neko dete, ali Tomislavu Milićeviću dečak talentovan za fudbal, rođen u Srbiji – nije“, priča za Mozzart Sport Goran Grujić, dugogodišnji novinar Sporta i Žurnala, i otac srpskog reprezentativca Marka.

U toj svesci, na primer piše: „Ime i prezime – Goran Drulić. Otac mu radi tu i tu. Baba mu je bila to i to. Majka mu trenutno nije zaposlena“.

Pokazivala je Crvena zvezda gospodstvo prethodnih godina, kada je meč protiv Vojvodine bio posvećen prerano preminulom Siniši Mihajloviću. Dobio je Miha, sasvim zasluženo, i tribinu na najvećem srpskom stadionu.

Pitanje je na koji način Crvena zvezda može da se oduži sada pokojnom čika Tomi, možda što bi tu svesku, koja ima vrednost egipatskog antikviteta, mogla da stavi u muzej. Baš tamo pored kopački Rajka Mitića ili prvog dresa Vladimira Petrovića Pižona. Bila bi to atrakcija i za predstavnika klubova iz Lige šampiona, koji će ove jeseni doći na Marakanu. Čisto da predstavnici Barselone vidi gde su i u čijoj svesci prvi put zapisana imena Dejana Stankovića, Vladimira Jugovića, Boška Jankovića, Luke Jovića i Dejana Joveljića (a ima na hiljade imena).

Negovali su Tomislava Milićevića svi predsednici Crvene zvezde. U naponu snage Čika Toma je bio u piku funkcionerske karijere Dragana Džajića. Bio je dovoljan pogled da se njih dvojica razumeju. Možda zbog toga što je hvatao talente kao muve u letu, Tomislav Milićević je imao autoritet da oponira Draganu Džajiću. Zvao ga je Džare.

„Džare, ovo dete je suvi prosek“.

„Džare, lenj je i trapav“.

„Džare, nije za Crvenu zvezdu“.

Do 75. godine života, i kada je otišao u zasluženu penziju, Tomislav Miličević je imao snage da se rve sa decom iza juga Marakane. Subotnje probe bile su njegovo delo, a trofeji u crveno-belom dresu nisu bile srebrnine. Nešto sasvim drugo. Uvek je sa ponosom pričao da mu je jedan od dražih trofeja dolazak Marka Perovića u Crvenu zvezdu, tada talentovanog tinejdžera sa Kosova. Upravo je Marko Perović bio poslednja kockica „zlatne klase 1984“.

„Ljudi iz Partizana su došli sa dve limuzine, sa druge strane samo ja. Međutim, ni živ nisam hteo da im prepustim tako talentovano dete. Odvukao sam ga u kuhinju za ruku, potom smo iskočili kroz prozor, seli u auto i krenuli za Beograd. Čak su mi pojedinci u Zvezdi zamerili što sam na takav način doveo igrača u klub, smatrali su da može da bude problema. Ali ja sam takav – ne dam“, poverio se prijateljima Tomislav Milićević.

Ima i onih koji će vam reći da je Tomislav Milićević potrošio više vremena na prelaske Luke Jovića preko Drine, i odbijanja napada Partizana, nego u igri sa svojim unukom. Zato i čika Toma jeste – Crvena zvezda. Umesto zaključka možda još jedan citat Gorana Grujića.

„Zvao sam ga pre pet godina, i rekao mu da u Loznici ima jedno supertalentovano dete, da je igrač za Zvezdu. Znate šta mi je rekao: Grujo, opusti se, već sam ja to sve završio. Popio sam i sa dedom rakiju“.