Četiri promašena zicera protiv Hrvatske kao Lukakuov košmar: Nedelju dana sam plakao po ceo dan

Kanada je nekako pala na startu Mundijala 2022, mada nije zaslužila. Ali Belgiji se vratilo u drugom kolu kada su izgubili od Maroka sa 0:2. U trećoj rundi, poslednji ostaci generacije koja je trebalo da opravda nadimak zlatna – što nikada nije uspela – igrala je sa Hrvatskom za prolaz u nokaut fazu. Hrvatima je bio dovoljan i bod i uzeli su ga. Ili bolje reći, poklonio im ga je Romelu Lukaku, koji se te večeri u Kataru propisno obrukao.

Promašio je četiri šanse, ne zna se koja je od koje bila bolja. Belgija je ispala, a Hrvatska na kraju otišla do polufinala i osvojila bronzanu medalju. Crveno-beli dresovi komšija ostali su da Lukakua proganjaju u noćnim morama. Iako ima on svoje opravdanje. Opravdanja uvek ima.

“Imali smo tri dana da se pripremimo za Hrvatsku. Moj prvi zvanični trening je bio dan posle utakmice sa Marokom. I trenirao sam još dva dana pred meč sa Hrvatskom. Tu bili moji prvi treninzi posle tri meseca (zbog povrede, prim.aut). Ali znao sam, biću tu. Potreban sam selektoru, potreban sam timu, potreban sam Belgiji. Biću tu“.

Bolje da nije bilo. Mada možda i jeste surovo to reći, jer nije Lukaku namerno promašivao, a jeste zbog reprezentacije rizikovao da mu koleno ode dođavola.

“Da, da, da... Uradio sam to. Bilo je 0:0 i govorio sam sebi: ’Ima nade’. Ušao sam u igru i znate svi, promašio sam četiri zicera. Isprva sam mislio - Bog je tako odlučio, nije problem“.

Ali...

“Ali posle, kad sam pesnicom udario klupu, tad je sva frustracija počela da izbija. Igram fudbal 23 godine i to je prvi put da me je tako pogodilo. Prvi put. Nikada nisam razmišljao o depresiji, ali kunem vam se, otišao sam na odmor na nedelju dana i svaki dan sam plakao. Fizički i psihički sam bio slomljen“.

Neočekivanu podršku dobio je iz – Francuske. I to ni manje ni više od legendarnog Tjerija Anrija, koji je ranije bio pomoćnik u stručnom štabu Belgije.

“Moram da pohvalim Tjerija Anrija. Zvao me je tri puta dnevno, svakog dana. ’Da li je sve u redu? Kako si psihičk?’ On je znao kroz šta prolazim. Jer on je kao ja, on diše fudbal, zna sve. Gleda sve utakmice, hajlajtse, a znam da sam i ja fudbalski zavisnik. Ali od tog trenutka, do finala, ja nisam pogledao nijednu utakmicu sa Svetskog prvenstva. Samo sam plakao po ceo dan. Majka i deca su bila u Milanu. Rekao sam: ’Mama, nemam snage, ne mogu ovo, prvo moram da budem malo sam’. Nisam mogao“.