Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (IX deo): Grenadirski puk - priča o Heneral Lamadridu

Po dolasku u Buenos Ajres, 9. marta 1812. godine, tadašnji potpukovnik konjice Hose de San Martin potvrdio je teško stanje vojne organizacije Ujedinjenih provincija Rio de la Plate u borbi protiv Rojalističkih armija Amerike. Termin koji opisuje snage koje su formirali Španci, Evropljani i Amerikanci (uglavnom autohtoni narodi), korišćene za odbranu integriteta i trajnog jedinstva španske monarhije od špansko-američkih revolucija za nezavisnost u prvoj trećini 19. veka, a kao posledica Majske revolucije koja je izbila u Buenos Ajresu 1810. godine.

Suočen sa ovim problemom, Prvi trijumvirat je 16. marta iste godine, dodelio San Martinu čin potpukovnika konjice i imenovao ga za komandanta Grenadirskog odreda koji je trebalo da se organizuje, predviđajući potrebu za formiranjem konjičkog korpusa, prikladan i kvalifikovan, sastavljen od rigorozno odabranih vojnika, koji ispunjavaju veoma visoke standarde ponašanja i ličnosti.

Cilj kojem je San Martin težio stvaranjem ovog novog konjičkog korpusa bio je da opremi nesigurne revolucionarne milicije Rio de la Plate sa većim brojem trupa kako bi mogli da obuzdaju napade rojalističke vojske. Takođe, da poveća vojnu obuku i efikasnost, prateći propise koje je naučio tokom vojne karijere u Španiji. Od nastanka bilo je predviđeno da puk sačinjavaju četiri eskadrona sa po tri čete. I tako je pod strogim nadzorom njenog šefa i osnivača pri izboru članova, u maju 1812. godine, formirana prva njena eskadrila i njihove tri čete.

U noći 3. februara 1813. godine, posle dana dugog prisilnog marša, Hose San Martin i grenadiri stigli su pred kapije manastira San Karlos, čiji je staratelj bio fra Pedro Garsija, sa jasnim zadatkom koji je dodelila Vlada Buenos Ajresa tadašnjem pukovniku nedavno formiranog puka, u kome mu je naređeno da sa delom svoje jedinice zaštiti obale reke Parane od Zaratea do Santa Fea, kako bi sprečio moguće neprijateljske prodore. U takvoj situaciji, i usled sumiranja iznenadnih okolnosti, San Martin je postao svestan budućeg iskrcavanja rojalista u blizini manastira i odlučio da se pripremi za njihov susret kako bi osujetio snabdevanje hranom španske flote, a sve u cilju da se odloži ili spreči dalje napredovanje na kopnu.

Pukovnikov plan bio je da sačeka dolazak neprijatelja sa svojih 120 grenadira pod zaštitom zidova manastira. Nasuprot ovom bedemu pruža se visoka ravnica, veoma pogodna za manevre konjice, nešto dalje nalazi se ivica litice, a zatim oko 300 metara plaže do obale. Prvenstvena zamisao bila je da Španci ne posumnjaju u njihovo prisustvo, da ih potom nateraju da se približe pomenutom terenu i kada budu tamo, krenu u napad, ne ostavivši im vremena da organizuju odbranu.

01.30: (1,90) Ekskurzionistas (3,30) Heneral Lamadrid (4,00)

Prevashodno, San Martin je proučio položaje i raspoloživost neprijateljskih resursa i naredio podelu svog kontingenta na dva eskadrona: prvi, pod komandom kapetana Husta Bermudeza, sa naređenjem da napadnu sa boka i preseku povlačenje rojalista; i drugi pod svojom komandom. Pukovnik je harangirao svojim ljudima, koji su se spremali da se bore prvi put, i tom prilikom objasnio Bermudezu da će mu izdati naknadna naređenja u borbi, zadajući obema eskadrilama svoje položaje levo i desno od manastira, čekajući naređenje za napad.

Na znak trube, oba eskadrona su krenula na neprijateljske linije, sastavljena od oko 250 ljudi raspoređenih u dve paralelne kolone sa razvijenom zastavom i dva topa u sredini. Rojalisti su uspeli samo da se neorganizovano povuku, pokušavajući da odbiju nalet i istovremene juriše sa oba boka, na šta su odgovorili musketnom vatrom i fiksnim bajonetima, ali bez većih uspeha.

Prema široko rasprostranjenoj priči, u ovom smelom napadu, vojnik Huan Bautista Kabral, videvši u opasnosti svog komandanta, pukovnika San Martina, koji je bio zarobljen ispod konja i povređen od neprijateljskih gelera, bez mogućnosti da pruži bilo kakvu odbranu, odlučio je da herojski krene napred samo sa bajonetom na jednog od vojnika rojalista koji se spremao da probode Oslobodioca, žrtvujući tako sopstveni, za život svog oficira. Legenda mu pripisuje da je nekoliko trenutaka pre smrti izgovorio sledeću frazu: “Umirem srećan, pobedili smo neprijatelja”!​

Iako je ova herojska priča široko rasprostranjena u patriotskim pesmama i zvaničnim načelima argentinske vojske, čija se škola za podoficire danas zove „Narednik Kabral“, nedostatak istorijskih izvora imena koje je takođe često na argentinskim ulicama, avenijama, školama i institucijama, tera istoričare da sumnjaju u njegovu istinitost.

Stadion Enrike Seksto (©Wikipedia/Nicoadelpino)

Bilo kako bilo, San Martin i njegovi ljudi su trijumfovali. Suočeni sa iznenadnim napadom revolucionarnih snaga, uznemireni rojalisti su pobegli sa bojnog polja, ostavljajući za sobom artiljeriju, mrtve i ranjene, uzalud pokušavajući da pregrupišu snage blizu ivice litice, ne postižući veće uspehe zahvaljujući marljivosti eskadrona koji je predvodio kapetan Bermudez, pritiskajući kolone neprijatelja u povlačenju.

Za manje od četvrt sata, računajući 15 mrtvih i 27 ranjenih, uključujući tu i kapetana Bermudeza, ranjenog metkom u poslednjem napadu eskadrona, i poručnika Manuela Dijasa Velesa, palog u klisuri, 1813. godine, Grenadirski puk i njegov kapetan ostvarili su prvu pobedu u argentinskom ratu za nezavisnost. Od tada, puk je učestvovao u nizu okršaja i uzastopnih oružanih sukoba, koristeći konvencionalne borbene i gerilske tehnike ratovanja. Tu spadaju bitke kod Humauake, Havija, Kazabinda, Toldosa, Bermehoa, bitka kod Bariosa, zaseda kod El Tehara, Puesto del Markesa, ali i poraz u bici kod Sipe, bile su samo neke od istaknutih akcija u kojima bi se puk odmerio, boreći se da obezbedi uspeh revolucije, do 10. septembra 1816. godine.

Danas, Grenadirski puk je konjička jedinica argentinske vojske koju je 1812. osnovao general San Martin. Trenutno služi kao lična straža predsednika republike i ima razne protokolarne funkcije.

I sad, zašto je bitno da sve ovo znate?

Godinama kasnije, puk su predvodile samo najistaknutije vojskovođe, a jedan od njih bio je i general Grehorio Araoz de Lamadrid. Rođen 28. novembra 1795. godine u San Migelu, pokrajna Tukuman, Lamadrid je bio argentinski oficir i guverner nekoliko pokrajina kao što su Kordoba, Mendoza i njegova rođena pokrajna Tukuman. Borio se uz generala Belgrana i San Martina tokom argentinskog rata za nezavisnost kao istaknuti vojni oficir Armije Severa, gde je predvodio niz uspešnih akcija kao što su Tambo Nuevo 1813. godine i Kulpina 1816. godine. Kao generalni komandant Unutarnih Snaga u građanskom ratu general Lamadrid se borio zajedno sa generalom Hosejem Hoseom Pazom u bitkama La Tablada, San Roke i Onkativo. Bio je i uvaženi član političke liberalne stranke ''Jedinstvena Partija''. Preminuo je 5. januara 1857. godine u Buenos Ajresu, a njegovo telo sahranjeno je u katedrali San Migel u Tukumanu. U njegovu čast imenovana je jedna od opština provincije Buenos Ajres kao i glavni grad iste. Takođe po imenu ovog slavnog vojskovođe, nazvan je i jedan od najpopularnijih, tako rečeno “malih” klubova u glavnom gradu Argentine. Reč je o Atletiko Heneral Lamadridu, a ovo je priča o njemu.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VIII deo): Los Traperosi i priča o Inkama, Eviti Peron i klubu koji je promovisala čuvena Koka-kola

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VII deo): Porque yo te amo - priča o Viktorijano Arenasu

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VI deo): Tamo gde je nastao najzavodljiviji ples...

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (V deo): Priča o Deportivo Laferereu, niželigašu vrednom poštovanja

Klub Atletiko Heneral Lamadrid je argentinski fudbalski klub, osnovan 11. maja 1950. godine, sa sedištem u naselju Vilja Devoto, jednim od severozapadnih krajeva koji pripada gradu Buenos Ajresu. Trenutno se takmiči u Primeri C Metropolitano, četvrtoj kategoriji nacionalnog fudbala za klubove koji su direktno povezani sa AFA.

Vilja Devoto, pravno se smatra jednim od 48 kvartova Autonomnog grada Buenos Ajresa. Karakteriše ga urbano stambeno naselje, za čiji je početak i nastanak zaslužna Banka nekretnina koja je kupila zemljište za osnivanje novog dela grada, na zahtev njenog predsednika Don Antonija Devota, u čiju čast i duguje svoje ime. Antonio Devoto bio je vlasnik ovih zemalja, posednik jednog od najvećih bogatstava u zemlji i Južnoj Americi. Smenjivao se sa najvišom elitom Buenos Ajresa tog vremena i toliko je pomogao svojoj zemlji porekla, Italiji, tokom Prvog svetskog rata da je dobio titulu grofa, koju mu je dodelio kralj.

Susedstvo se smatra „Gradskom baštom“, jer ima više drveća nego bilo koji drugi kvart Buenos Ajresa. Saobraćaj je manjeg intenziteta u odnosu na ostala područja glavnog grada, a kuće u ovom kraju su raskošne, uglavnom vile sa velikim vrtovima, bez previše zgrada. Naselje ima najvišu geografsku tačku u gradu, koja se nalazi na raskrsnici avenija Fransisco Beiro i Čivilkoji. Verovanje kaže da je ovaj prelaz na istoj visini kao i kupola Nacionalnog kongresa, međutim, ispostavlja se da je to netačno jer se nalazi na visini od 26 metara nadmorske visine, znatno ispod 80 metara koja seže do kupola zgrade vlade.

Zatvor u Devotu (©Wikipedia/Nicofava)

U ovom kraju grada nalazi se i savezni kazneno-popravni kompleks “C.A.B.A.” popularno poznat kao La Karsel de Devoto i jedini je zatvor koji funkcioniše na teritoriji Autonomnog grada Buenos Ajresa. Nalazi se na imanju omeđenom ulicama Bermudez, Nohoja, Desahuadero i Pedro Lozano. Zatvor je otvoren 1927. godine na zemljištu koje je poklonila porodica Visilak, tik uz teren kluba Heneral Lamadrid, a vremenom je postao jedan od indirektnih faktora za identifikaciju i popularizaciju kluba, čije su igrače počeli da oslovljavaju kao Karselerose iliti Robijaše.

Na sportskom planu, dana 4. avgusta 1906, u ovom kraju prvenstveno je osnovan klub Kimberli Atletiko od strane braće Pianaroli, koji su već godinu dana ranije osnovali Klub Atletiko Platense. Danas je Kimberli jedan od najboljih futsal klubova u zemlji, bez sekcije u svetu “velikog” fudbala. Klub Atletiko Estudijantes de Buenos Ajres je 1931. preselio svoje sedište na raskrsnicu ulica Desahuadero i Hose Pedro Varela, zemljišta koje još uvek poseduje.

Heneral Lamadrid je 11. maja 1950. godine osnovala grupa entuzijasta koji su odlučili da formiraju Upravni odbor kluba, iako je ideja o osnivanju kluba kružila još od 1939. godine. Nekoliko meseci pre osnivanja, klub je već igrao prijateljske utakmice svakog vikenda i praznika sa klubovima u okolini, a prvi klasik u komšiluku imao je sa susednim Atletskim klubom Kimberli. Danas, futsal (mali fudbal) je uveliko zastupljen među ovim komšijskim klubovima. Kimberli učestvuje u Prvoj diviziji AFA futsal šampionata, dok je Heneral Lamadrid u Drugoj diviziji. U Lamadridu se praktikuju i drugi sportovi kao što su, ženski fudbal, rukomet, odbojka, boks i skejtbord.

Istorijski i prvi upravni odbor kluba činili su Marselino Pinjero (1900-1960), ujedno i prvi predsednik institucije, Hoze Karuzo kao potpredsednik, Majo Anso u ulozi sekretara, Ugo Pinjero kao blagajnik, inače Marselinov sin i Anibal Houjoj kao ekonom. Članovi odbora bili su i braća Ektor i Enrikue Sekto, Santijago Ruskisa, Hose Avana, Bartolo Meliz, Alfredo Peleson i Septimo Karuso. Izabrana su i dva recenzenta Enrike Peleson i Oskar Pinero, takođe Marselinov sin. Gotovo svi koji su činili ovu Komisiju imali su jedva 18 godina. Istog 11. maja odigrana je specijalna utakmica povodom proslave osnivanja kluba, protiv Kimberlija, klasičnog rivala u komšiluku.

Prvi zadatak pred mladom družinom bilo je čišćenje prostora od 18.600 kvadratnih metara ograničenog ulicama Pedro Lozano, Desahuadero, Bermudez i Tinohasta koji je tridesetih godina prošlog veka držao čovek po imenu Salvador Rekupero. Navedeno čišćenje trajalo je čitavu jednu nedelju, koja je iskorišćena i za prikupljanje novca među komšijama, od kojeg su naposletku uspeli da angažuju grejder kako bi uravnjao zemljište za novo fudbalsko igralište. Prvo što je izgrađeno bio je zid prema ulici Bermudez, zatim je izgrađen sadašnji bife, gde su odrasli igrali karte, a deca pila Naranjin, Vidu ili Pomona.

Tada se klub konačno opredelio za ime, iako su u stvarnosti članovi Komisije već izabrali ime Lamadrid, po jednom Madriđaninu koji imao prodavnicu na uglu ulica Aljendea i Tinohaste. Ali kada mu je zatrebao pravni status, jedan od članova, Enrike Seksto, istakao je vezu sa činjenicom da se ratnik za argentinsku nezavisnosti zvao Lamadrid, i predložio je naziv General Lamadrid, što je jednoglasno prihvaćeno. Kasnije Enrike Seksto je takođe bio predsednik, tehnički direktor ali vozač kluba, a danas klupski kompleks koji se nekada zvao „2. april“ u znak sećanja na stradale u ratu za Foklandska ostrva, nosi naziv upravo po njemu.

Klub je 1956. godine konačno dobio pravni status i pridružio se Argentinskom fudbalskom savezu (AFA), počevši da nastupa u Primeri D, tada četvrtom rangu fudbala za klubove iz prestoničke regije. Prvu utakmicu na prvenstvu odigrali su 25. maja 1956. godine protiv kluba Deportivo Munjiz, u kojoj su kao gosti pobedili rezultatom 2:1.

Vredi spomenuti i jednog od najpoznatijih navijača Robijaša Marija „El Lokoa” Orijentea, rođenog 1926. godine, kao najmlađi od jedanaestoro braće i sestara. Godine 1969. uhapšen je zbog otvaranja tajne destilerije i premlaćivanja policajca na dužnosti i tako je odveden u zatvor Devoto, kada je postao veoma verni obožavalac Lamadrida. Mesecima kasnije izašao je iz zatvora i došao u klub, kada je postao njegov član. Od tada, svaki dan davao je doprinos pomažući u bifeu, farbanjem zidova i ograde oko stadiona, menjanjem sijalica, košenjem trave i sličnim poslovima. Čak je postao i član Upravnog odbora, a komponovao i himnu kluba. Bio je veran pratilac kluba sve do 1980. godine kada je preminuo zbog kardiorespiratornog zastoja. Kažu da je takođe bio strastveni pušač. Poznato je da je mnogo ljudi prisustvovalo njegovom bdenju.

Godine 1977. Lamadrid je prvi put krunisan šampionom Primere D, predvođen od strene jednog od njegovih najistaknutijih igrača u istoriji, Danijela Sarsoa. Ipak, to je bilo kratkog daha, jer se u istu kategoriju vratio 1982. Kasnije je ponovo promovisan u Primeru C sa tehničarima kao što su Huan Karlos Kardenas i Huan Manuel Guera (pokojni argentinski trener koji je izborio nekoliko unapređenja u različitim timovima).

Pošto mu je u nekoliko sezone početkom devedesetih godina izmicalo napredovanje, 1998. godine Heneral Lamadrid postigao je nejveći uspeh kada ga je trener Horhe Franzoni unapredio do Primere B Metropolitano, posle pobede nad Ituzaingom u finalu oktogonala. Dve godine kasnije vratio se obavezama u Primeru C, beležeći neke dobre kampanje kao što je Klausura 2007 u kojoj je završio kao drugoplasirani, ali ništa više od toga.

Drugo unapređenje u Primeru B Metropolitno, izboreno je u sezoni 2010/2011. Lamadrid je bio na čelu tabele Primere C sa 22 dobijene utakmice, devet nerešenih i sedam izgubljenih, pored toga što je imao drugi najefikasniji napad u ligi sa 57 postignutih golova. U subotu 30. aprila 2011. godine na meču sa Ekskursionistasom, istim onim protivnikom kome će noćas (01.30) da gostuju u Baho Belgranu, Karselerosi su izborili promociju u viši rang. Utakmica je odigrana iza zatvorenih vrata, radi bezbednosti, iako je vredno istaći prisustvo novinara i policije. Ponovo je Lamadrid sa Franzonijem na čelu odigrao utakmicu u kojoj je cilj bila pobeda, koju ipak nije ostvario, ali je i pored toga uspeo da se proglasi šampionom sa četri boda više u odnosu na drugoplasirani Arhentino Merlo, jedno kolo pred kraj prvenstva.

Boravak u Primeri B Metropolitano bio je potpuni fijasko, pošto klub nije mogao da se podigne na nivo timova kao što su Nueva Čikago, Komunikasiones, Los Andes ili Platense. Porazi su uglavnom bili sačinjeni sa više od dva ili tri gola razlike, dok su se povremeno viđali remi. Ipak, Karselerosi su uspeli da ostvare sedam pobeda, koje nisu imale toliko bitnu ulogu u 40 odigranih mečeva. Sa prosečnim koeficijentom učinka od 0,775, Lamadrid je ispao u Primeru C, i do danas se nije uzdigao do trećeg ranga za klubove direktno povezane sa AFA.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (IV deo): Divlji zapad, Merlova Mala akademija protiv neukrotivog Lava iz Leloira

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (III deo): Borba za elitu, Tigrovi iz San Fernanda ili Kamiondžije iz Barakasa?

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (II deo): Mali gigant iz Kabaljita i plesači Kandomberosa

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta: Upoznajte Ituzaingo i Ekskurzionistas, omiljeni klub Emira Kusturice

Iako su imali slabe rezultate u ligi, uspeli su da ostvare, do danas najbolji rezultat u Kupu Argentine 2011/2012. U drugom kolu ovog takmičenja uspeli su da posle remija od 1:1 protiv Dok Suda, eliminišu tim iz Aveljanede na penale 5:4. U četvrtom kolu su se suočili sa Nueva Čikagom gde su pobedili sa 2:1. Eliminisani su tek u osminifinala, u okršaju protiv Arsenala iz Sarandija rezultatom 2:1.

Posle ispadanja, ekipa je znatno oslabila u igračkom kadru, i u nižem rangu je završila tek na 17. mestu, sa 43 boda, iz 10 pobeda, 13 remija i 15 poraza. U februaru 2015. godine počela je nova sezona u Primeri C u kojoj je Heneral Lamadrid završio na 19. poziciji sa 36 bodova i zajedno sa klubom Huventud Unida, ispao je u Primeru D Metropolitano, gde nije bio od 1995 godine. U sezoni 2016. timovi su odigrali samo 14 utakmica, tako da je turnir trajao nepuna tri meseca. Lamadrid je završio sa 13 osvojenih bodova, gde su pobedili samo dva puta, uz sedam remija i pet izgubljenih susreta, čime se našao na pretposlednjoj poziciji u poslednjem rangu takmičenja. Bila je to nejgora sezona u istoriji kluba iz Vilje Devoto. U sezoni 2017/2018, Lamadrid se ponovo uzdigao, ovoga puta nije bio krunisan, ali je bio među klubovima sa prve tri pozicije u šampionatu. Retko kada je znao za poraz i konačno je uspeo da ostvari promociju u Primeru C Metropolitano, gde se i danas nalazi.

Stadion na kome Heneral Lamadrid i danas igra nosi ime Enrike Seksto, i nalazi na raskrsnici ulica Pedra Lozana, Bermudeza, Tinohasta i Desahuadera u Vilji Devoto. Ima dve tribune kapaciteta nešto više od 3.500 mesta. Veća tribina smeštena je do samog zida zatvora i nazvana je u čast Rubena El Truča Moralja (1966-2012), renomiranog igrača ove institucije, a mnogi fanovi opisuju ga kao najvećeg idola kluba. Njegovi grob nalaze na groblju Čakarita, a ploča sa imenom uzidana je na tribinu koja se zove po njemu.

Takođe, na tribini belom farbom ispisana je reč „LAMADRID“. Stadion takođe ima malu tezgu iza koje se nalazi zid sa grbovima Lamadrida i Ituzainga, kluba sa kojim Karselerosi održavaju prijateljske odnose. Iza jednog od lukova nalaze se mali tereni sa veštačkom travom za trening. Stadion ima sistem za automatsko navodnjavanje i osvetljenje koji je dodato poslednjih godina, kao i novinarsku kabinu izgrađenu 2016.

Domaće utakmice se obično ne prenose na televiziji. Uprkos tome, sve igre Lamadrida emituje “Artaks Radio”, radio stanica koja emituje signal od 2012. godine, sa pričama novinara Sebastijana Kroste, koji sarađuje i na blogu „Devoto de Lamadrid“, pod istim nazivom kao i radio emisija, gde se objavljuju analize svake utakmice koju klub igra.

Nadimak Karselerosi iliti Robijaši, proistekao je zbog činjenice da se njegov stadion nalazi do samog zatvora. Zanimljivo je da od šezdesetih godina prošlog veka zatvorenici iz zatvora navijaju sa prozora ćelija, čak i povremeno bacajući komade iscepkanog papira na teren.

Klasični rival Lamadrida u komšiluku je klub Komunikasiones​ iz obližnjeg naselja Agronomija. Prvi klasiko je odigran u sezoni 1960, u sklopu Primere D. Iste godine, Komunikasiones se pridružio AFA i to je bio njihov prvi zvanični fudbalski turnir. Ta utakmica bila je pobeda rezultatom 3:0 i duel koji je prethodio rivalstvu koje se rodilo tek početkom devedesetih, smatrajući se „modernim klasikom“ koji se tada igrao bez prekida jer su najviše u toj dekadi, ova dva kluba bila zajedno u istom rangu takmičenja. Klasik se više nije igralo nego što jeste. U periodu od 1963. do 2000. godine, kada je poslednji put održan, klasik se u kontinuitetu igrao samo sedam godina, upravo početkom i sredinom devedesetih godina.

Pored rivalstva, postoje i prijateljski odnosi između pristalica Karselerosa i onih iz Ituzainga, kao i sa navijačima Ol Bojsa, sa kojima imaju mnogo zajedničkih pristalica zbog geografske blizine. Na međunarodnom planu, tokom Kopa Amerike 2011, uspostavili su prijateljstvo sa “Plavim komandosima” bara brava grupom Miljonarios iz Kolumbije, posle ćaskanja na nekim utakmicama.

Dres i oprema kluba inspirisana je uniformom Grenadira, od kojih su neki bili pod komandom generala Grehorija Araoza de Lamadrida tokom takozvane Severne koalicije. Hrabrost i žestina generala Lamadrida, kao i kodeks časti i autoritet Grenadira, inspirisali su osnivače da odaberu pomenutu odeću, posledično i štit iliti grb, na osnovu tamnoplave boje sa belom prugom. Ostale boje prema odeći Grenadira su crvena koja se obično koristi u drugoj alternativnoj uniformi, žuta i crna koja se koriste mnogo ređe. Tek sredinom 1950-ih je u komplet dodata dijagonalna traka s desna na levo. Šezdesetih godina prošlog veka dodat je alternativni dres, beli sa dijagonalnom plavom prugom, koji se danas koristi u istim bojama, ali drugačijeg dizajna.

ARGENTINA 4 - 17. KOLO

Subota

01.30: (1,90) Ekskurzionistas (3,30) Heneral Lamadrid (4,00)

***kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ