Bora Milutinović o Partizanu: Grobari, verujte u Mijata, poznaje tajne fudbala

Milutinovići i Partizan obavezno idu u istu rečenicu. Od trojice braće, Miloš je bio najupečatljiviji među crno-belima, Milorad nije ostavio bogzna kakav trag, dok je Velibor proneo slavu kluba planetom. Uvek i svuda je pohvalno govorio o klubu gde je počeo karijeru, tako i sad kad odavno nije aktivan, nalazi način da ohrabri ljude iz voljene sredine.

Bez obzira na teške okolnosti, još jednu promašenu sezonu, skroman tim, upitan način funcionisanja, Bora je tu. Da pomogne, ako ništa drugom toplim rečima, jer njih je sve manje od onih koji se zakljunju na ljubav prema Parnom valjku.

Milutinović je drugačiji.
„Važno je ko vodi klub, želim Mijatu dosta sreće, važna je u postizanju dobrih rezultzata, ali je još bitnije poznavanje tajni fudbalske igre. Njih je bezbroj. Kad mladi igrači uđu u te tajne mogu da se očekuju sjajni rezultati. Imamo i divnu publiku. Nadam se blistavoj budućnosti. Da veruju u Mijata, kao i sve ljude u Partizanu. Pošto poznaju tajne fudbalske igre, sve je moguće“, siže je poruke čuvenog Bore Mundijala u razgovoru sa klupsku televiziju tokom utakmice Partizan – TSC, minule nedelje u Humskoj.

Ima Milutinović dovoljno životnog (80 godina) i sportskog iskustva (rad na svim meridijanima) da podeli savet ljudima koji su preuzeli rukovođenje klubom. Samo, izbegava da to čini.
„Nisam na rečima toliko dobar. Neka se podsete zbog čega je Partizan nekad bio jedan od najuspešnijih klubova, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i na teritoriji Evrope. Osnovno je znati igrati fudbal, a to je jednostavno. Tu je poenta da trener znanje prenese igračima“.

Lako izgovoriti, a teško uraditi u doba hiperprodukcije na svim nivouma. Rukovodioci smatraju da su spasioci, starosedeoci da zaslužuju bolji tretman, mladi da se na njih ne obraća dovoljna pažnja. U takvom ambijentu obično stradaju treneri, nebitno kako se zovu, jer javnost od njih možda previše očekuje.
„Velika stvar za mlade igrače bi trebalo da budu prijateljske utakmice. Potrebno je da deca putuju van zemlje i otkriju tajne fudbalske igre. Kad me pitaju koja je najvažnija akcija u fudbalu, uvek kažem da je to – sledeća akcija. Mora da se nauči abeceda. Na primer, nikad nisam posedovao kvalitete kao moji drugovi, ali sam bio izvanredan u oduzimanju lopte rivalima. Sećam se dok je Stjepan Bobek bio trener, kaže mi: „Boro, ti igraš zato što umeš da oduzmeš loptu. Pošto ne znaš da igraš, ti daj loptu Vladici Kovačeviću, on će dalje znati šta“. I tako je bilo“.

Bora Milutinović je za crno-bele igrao četiri godine, bio je član najuspešnije generacije u istoriji kluba, koja je 1966. dobacila do finala Kupa evropskih šampiona, ali maltene nije igrao.
„Naš tim su oslovljavali Partizanove bebe, jer je bio sačinjen od sedmorice igrača prekomandovanih iz podmlatka u prvi tim. Bio sam presrećan što sam bio deo te ekipe, iako nisam bio talentovan poput Vladice Kovačevića, Velibora Vasovića, Fahrudina Jusufija, Milutinha Šoškića... Ju, koliko izvanrednih igrača. I kakvi ljudi. Kad me u svetu pitaju odakle toliko dobro poznajem fudbal, kažem im da sam imao veliku sreću što sam školovan u Partizanu. Kao deo „beba“, četiri puta sam bio prvak države, ali sam imao i fenomenalne trenere, od Florijana Matekala, Aleksandra Atanackovića, Stjepana Bobeka, koji su me naučili osnovama fudbalske igre“, dodao je veliki Velibor Bora Milutinović.