N. RakanovićBlatnjavi gorostas iznikao je iz pakla slobodnog grada i sprema se da zaludi Evropu
Vreme čitanja: 4min | pon. 27.01.25. | 18:09
Iz Afrike nam dolazi još jedna priča: Džuma Ba nije imao novca za kopačke, a sad će postati član Mančester sitija na pozajmici u Lansu
Ako pomenete Sijera Leone, ljudima će zauvek prva asocijacija biti krvavi građanski rat vođen u ovoj zemlji u periodu od 1991. do 2002. godine. Milosti nije bilo, u sukob su slata čak i deca, ljudi koji su nekada imale plantaže kakaoa i za prilike u Sijera Leoneu – dobro zarađivali, ostali su bez ičega. Rat ih je vratio u kolonijalno doba. Kao u najcrnja vremena morali su da ulaze u reku do pojasa i traže dijamante uz pomoć lopate i kofe, a sve to za „nagradu“ u vidu – tanjira pirinča na dan.
Glavni grad Sijera Leonea je Fritaun (u prevodu Slobodan grad), ali početkom devedesetih je bio sve, samo ne slobodan. Stvari su otišle dođavola posle dolaska Džonija Pola Korome. Po činu major, preuzeo je grad od Ahmada Tedžana Kabe i odmah zaveo diktaturu. Od tog momenta grad poznato kao Atina Zapadne Afrike, postao je poprište užasa i nekih od najsurovijih bitaka u ratu.
Izabrane vesti
Danas, 23 godine posle završetka sukoba, Sijera Leone i Fritaun su mesta sa visokom stopom siromaštva i kriminala, a političke demonstracije i pucnjave su i dalje učestala pojava. Na ulicama tog i takvog grada, rastao je junak naše današnje priče – Abdulaj Džuma Ba.
©TwitterOvaj momak postaće novi član Mančester sitija i biće prvo prosleđen Lansu na pozajmicu, ali da bi došao do blještavila velike scene, morao je da prođe kroz izazove koje vam samo život može servirati.
„Budio sam se svaki dan u četiri ujutru kako bih pomagao ocu. On je bio pekar. Išli smo u šumu i cepali drva za peć kako bi mogli da ispečemo hleb. Posle toga sam pomagao majci. Spremali smo kuglice od mesa i ribe. Nismo mogli sebi da priuštimo mašinu za mlevenje pa sam morao da ih lupam drvenim priborom“, prisetio se Ba.
Naravno da u svemu ovome nije bilo sreće, sve se svodilo na puko preživljavanje u surovim uslovima. Jedini izlaz iz takve situacije za Abdulaja bio je – fudbal. Igrao ga je na blatnjavim i prašnjavim ulicama Fritauna sa ostalom decom slične ili još gore materijalne situacije.
„Počeo sam sa deset godina. Nisam imao para za kopačke, igrao sam bosonog na ulici sa drugovima, tek posle na terenima gde je bila zemlja, sve dok nisam stigao do Premijer lige Sijera Leonea“.
Dok je igrao na ulici primećen je od strane lokalnih skauta, pogotovo zbog činjenice da je rastom i snagom odskakao od vršnjaka, usledio je odlazak na akademiju, na poziv čoveka po imenu Černor Musa. Od tada, stvari počinju da se dešavaju neverovatnom brzinom. Sa 15 godina igrao je treću ligu, da bi samo nekoliko meseci kasnije dobio poziv Fritonijansa, člana društva najboljih. Prema sopstvenom priznanju, idol mu je Antonio Ridiger. Svi znamo da štoper Reala preko majke vuče poreklo baš iz Sijera Leonea.
Vrlo brzo je privukao pažnju na sebe, imao je sreću da na jednoj od utakmica na tribinama bude i Paču Martinez – skaut Valjadolida. Okrenuo je čenike kluba i rekao „imam igrača za nas“. Posao je bio brzo završen, Abdulaj se oprostio od roditelja, sestre i dva polubrata. Evropski san je bio nadohvat ruke, ali je malo falilo da sve propadne. Problem je bila viza. Poslednji korak pre odlaska na Stari kontinent bila je ambasada Španije u Gvineji. Tamo su decidirano rekli „nećemo mu dozvoliti da leti za našu zemlju“. Za ceo problem čuli su član obezbeđenja Valjadolida kao i jedan navijač kluba sa stadiona „Hoze Zorilja“. Umešali su se u celu stvar i Bah je, nekim čudom, ipak, završio u avionu.
Guliver image/ Judit CartielStvari su počele ponovo da se odvijaju neverovatnom brzinom. Da li je to točak sudbine, ili je život samo išao svojim nepredvidivim tokom, ali posle samo jedne utakmice za rezervni tim Valjadolida, Bah je dobio priliku da radi sa seniorima i odmah se našao u startnoj postavi za meč protiv Real Sosijedada, te na taj način postao prvi igrač iz Sijera Leonea koji je zaigrao u Primeri. Sve ovo su 4.000 kilometara dalje preko televizora pratili njegova porodica i prijatelji.
„Nikad nisam očekivao da ću igrati u La Ligi. Kad sam video svoje ime na ekranu semafora , srce mi je zaigralo. Svi saigrači i članovi stručnog štaba su mi uvek govorili da naporno radim, ostanem miran i uživam. Podrška navijača je bila neverovatna, slušati ih kako pevaju himnu, kako svi u glas izgovaraju moje ime...najbolji osećaj u životu“.
Od tog momenta je nezamenjiv, a fudbalsko tržište poludelo je za momkom koji je do pre samo nekoliko godina vodio borbu da se prehrani i zajedno sa ocem i majkom na sto stavi makar jedan obrok. Velikani su počeli da zovu, Simone Inzagi ga je hteo u Interu, Neroazuri su ponudili 10.000.000, Valjadolid je rekao – ne. Zov Premijer lige i Pepa Gvardiole je bio jači. O tome koliko se dobro snašao u Valjadolidu govori i podatak da je igrač koji je u Primeri dobio najveći broj vazdušnih duela (18). Nije ni čudo ako uzmemo u obzir da je visok 195 centimetara.
„Radi, sanjaj i budi skroman. Želim da vratim navijačima za naklonost, a treneru za poverenje. Dokažite u svakom poglavlju života da se snovi osvaruju“, poruka je Abdulaija Džume Baa.
