Aleksandar Jovanović: Pokušao sam da odgovorim Savu, nervira me kad se pominje borba za drugo mesto

O onome šta je sve video u Partizanu u prethodnih godinu dana, Aleksandar Jovanović bi mogao da napiše knjigu. Bio je svedok pobede u derbiju, debakla protiv večitog rivala, ubedljivih poraza u Evropi, čestih smena trenera, zasluživanja kapitenske trake, dok su neki bili toliko drski i bezobrazni da su mu se unosili u lice kad je promovisan u lidera tima i na kraju odlazak parazitske uprave na čelu sa Milošem Vazurom i Miloradom Vučelićem i dolazak Radne grupe.

Sve je to stoički izdržao, ove sezone je kao i prošle najbolj igrač ekipe, uz vremešnog Bibarsa Natha. Neko će reći da je loše kad su među najboljima čuvar mržee i veteran, ali je - tačno.

„Hteo sam da dođem Partizan kako bih video koliko mogu da postignem. Krivo mi je zbog trenutne situacije, nemamo dobre rezultate, a u Partizanu je bitno da osvojiš neki trofej. Daleko smo od toga i to me nervira. Ne mogu da prihvatim da neko govori o borbi za drugo mesto. Ipak smo mi Partizan. Nisam zato došao u Srbiju. Kad izađeš na teren, zaboravlja se sve. U fokusu su samo lopta, teren, saigrači i komunikacija“, rekao je Aleksandar Jovanović u podkastu Wish and goal.

U sportu je najvažnije održati konstantnost, ako govorimo u Partizanu, malo ko je imao, osim upravo – Jovanovića. Problem je što nije sve ispraćeno adekvatnim rezultatima.

„Ako ste sami sebi postavili standard, onda se od vas očekuje da ga održavate. Za mene je kontinuitet najveći kvalitet koji sportista može da ima. Gore, dole može svako. Ne želim da ostanem u Partizanu sedam ili osam godina, ako ne mogu da održim isti nivo forme“.

Klub iz Humske je samo u ovoj kalendarskoj godini četiri puta promenio trenera, što je frapantan podatak, nedostojan velikana koji u kolekciji ima skoro 50 trofeja, ali i to pokazuje na kojim je granama.

„Sa svim trenerima sam imao odličnu komunikaciju, da ne kažem – izuzetnu. Ne volim kad se toliko menja, više mi odgovara strpljenje, da se postavi sistem, istrpe neke stvari. U Partizanu nema vremena za čekanje. Nije lako, uvek su prisutna očekivanja, pritisak, traže se povoljni rezultati. Gde god sam bio preko, u Španiji, na Kipru ili u Danska, tamo gde je sistem dobar, 100 posto dolaze dobri rezultati“.

Poslednji potres u Humskoj bio je odlazak Sava Miloševića, zbog famoznog dstatusa Miloša Kerkeza i to u trenutku kad je ekipa na osam utakmica imao šest pobeda i dva remija. Tad je došlo do sukoba mišljenja Miloševića i Predraga Mijatovića, kao člana Privremenog organa, ali u relacije nekadašnjih reprezentativaca Jovanović nije hteo da zalazi.

„Nisam ulazio u stvari koje su se dešavale između njih. Pokušao sam da razgovaram sa Savom, da makar sačeka do kraja ovog dela sezone, to kao kapiten mogu da uradim, ali nisam uspeo. U tom trenutku je bilo loše po ekipu da trener ode, nije mi pošlo za rukom da ga nateram da promeni mišljenje i ostane. Kasnije sam saznao da je to između njega i ljudi iz kluba. Posle je obavestio igrače da više nije trener. Sad je tu Marko Jovanović, dobro radi posao, mi iskusniji smo tu da mu pomognemo“.

Svaki od prethodnih šefova struke doneo je sa sobom veliku strast i ljubav prema klubu, ali nisu svi dobro prošli.

„Ako situacija u klubu nije čista, veoma je bitno imati čoveka koji zna kako funkcionišu stvari. Strast nije hendikep, to je prava stvar – ali samo ako znaš da je kanališeš. Ako sebe daš previše, onda se stvara kontra efekat“, rekao je Aleksandar Jovanović, između ostalog, u podkastu Wish and goal.