Tiket sa Žarkom Paspaljem: Za klađenje sam stručno lice

Dobitne kombinacije godinama unazad, u društvu dobrih drugara, kreira sa istovetnom strašću s kojom je pokretao napade Partizana, jugoslovenske reprezentacije i najbogatijih grčkih klubova.   
“Zajedno s tadašnjim prijateljima u Grčkoj počeo sam da se kladim čim su se pojavile prve kladionice. Normalno, bilo je to s ambicijom da se razonodimo, ništa drugo. U to vreme je postojao minimalan broj igara i zato sam igrao vrlo jednostavno, što znači da sam koristio isključivo fikseve. E kad sam se vratio u Beograd ponuda je bila bogatija i tikete sam počeo da sastavljam na znatno raznovrsniji način. Odmah da kažem kako u klađenju mnogo više uživam zimi, nego leti, pošto se leti uvek ima gde, plus u zimskom periodu ima mnogo više utakmica”, kaže Žarko Paspalj na početku razgovora za MOZZART Sport.

Pridržavaš li se još nekog principa kad je kladža u pitanju?
“Na primer, nikad ne gledam utakmicu koju sam stavio na tiket i to iz jednostavnog razloga što to ne bi bilo sportski, jer bi automatski razvoj događaja na terenu doživljavao drugačije, taj dobar meč ne bi imao pravu draž. Ovako je mnogo bolje.”

Tipuješ li samo košarku?
“Ne, tipujem samo fudbal! Istini za volju, pokušao sam nekoliko puta s košarkaškim mečevima i nisam bio ni blizu. Nekako mi je mnogo lepše da se „bavim“ fudbalom. Znaš kako, mi košarkaši hoćemo u kladionici da budemo eksperti za fudbal, dok fudbaleri žele da budu eksperti za košarku. Sve u kontru!”

Pomoću kakve taktike pokušavaš da ostvariš dobitke?
“Koristim neke razne varijante, a najviše sisteme. Međutim, sudeći po rezultatima koje postižem, ne bih rekao kako je to dobitna kombinacija.”

Koliko šifri najčešće upišeš?
“Sve zavisi... Ukoliko je dobra ponuda, tada stavim gore nekoliko fikseva s jakim kvotama, posle čega odigram nekoliko fikseva ili različitih igara s golovima u sistemu 3/5, 4/6 ili 3/8 i 4/9.”

Na osnovu čega se opredeljuješ šta i kako ćeš odigrati?

“Nisam od onih što prate više liga i klubova i u svakom momentu znaju ko je povređen, ko ima kartone ili ko je u formi, a ko ne. Ja samo na početku sezone obratim pažnju ko i kako igra i onda iste klubove stalno provlačim po tiketima. Ponavljam, takav stil klađenja me do sada nije bogzna koliko usrećio, ali zato se bar fino zabavljam.”

Koje su ti lige omiljene?
“Francuska i holandska druga liga moji su favoriti zbog prilične efikasnosti tamošnjih klubova, ali i zato što im se mečevi igraju petkom od 19 do 20 časova, što meni odgovara. Dođem ovde u moj omiljeni kafić u kraju i natenane gustiram listu. Već u subotu je druga stvar, ponuda je mnogo izdašnija i teško je odlučiti se šta igrati i onda to bude muka neviđena. Već u nedelju je đene–đene.”

Možeš li da se pohvališ nekim većim dobitkom?
“Jednom prilikom sam uzeo 130.000 dinara zahvaljujući dobro odigranom sistemu.”

Kakav je osećaj bio? Je l’ ko trojka u poslednjoj sekundi?
“Pa ne baš, daleko od toga. Međutim, dobar je osećaj u smislu da pomisliš kako si znalac, čim si nešto dobio. Takođe, ti dobici gode čoveku, jer možeš da se pohvališ u društvu, pošto je potpuno fantastično kako se na sve strane može čuti kako je nekome falio jedan gol ili koš za naplatu.”

Da li dublje zavlačiš ruku u džep prilikom uplate?
“Ma ne, moje uplate su simbolične, jer ako bih ulagao neki veći novac, onda mi klađenje ne bi bilo zabava, nego kocka.”

Paljo, zašto je MOZZART tvoj izbor?
“Iz prostog razloga što imate najbolju i najpregledniju listu, a osim toga i blizu ste mog stana, tako da sam spojio korisno s praktičnim. A pošto moji drugari i ja, kao stručna lica, odlučimo koje ćemo šifre ispisati, pošaljemo momka da skokne u MOZZART i uplati tikete.”

Na koji način se još razonodiš? Da li čitaš novine?
“Ne, strogo izbegavam, pošto čitanje dnevne štampe prvo donosi manje nerviranje koje te potom uvuče u neke nepotrebne, teške priče.”

U jeku su pripreme za košarkaško EP u Sloveniji. Selektor Duda Ivković je ovoga puta bio zatrpan otkazima reperezentativaca. Kako bi to prokomentarisao?
“Kapiram da to nije ništa novo, zar ne? Problem s neodazivanjem postoji već dugo, a vremena su se značajno promenila i samim tim su se promenili i uspesi, tako da je došlo do poremećaja u odnosima i razmišljanju šta je reprezentacija i šta ona predstavlja svakom igraču. Sigurno da ima tu i opravdanih otkaza, pre svega zbog povreda naravno, pod pretpostavkom da je sve ono što čujemo tačno. Generalno, svaka godina donosi treneru novo iskustvo u smislu opterećenja, jer ne može da se bazira na nešto što je sigurno. Istovremeno, mi sebi ne možemo da dozvolimo luksuz da nam ne igraju dva-tri dobra igrača, pošto ta okolnost direktno utiče na rezultat koji ćemo ostvariti.”

Šta misliš, postoje li izgledi da se ovi igrači što su došli zainate i prevaziđu objektivne sposobnosti?

“Stvarno ne bih mogao da odgovorim na to pitanje, pošto inat ide uz određeni kvalitet i adekvatnu atmosferu, a poslednje dve godine, ovo što nabrojah, nešto nisam primetio. U principu, sve zavisi kakva su očekivanja. Ukoliko očekivanja budu kao da odavno nije prošla era stare Jugoslavije, onda će to predstavljati dodatno opterećenje. Lično smatram da bi plasman na Svetsko prvenstvo 2014. bio sasvim u redu.”

Tvoje viđenje našeg klupskog basketa?
“Ne znam šta bih rekao... Ja kad pričam o košarci, pričam o razrađenom sistemu koji kod nas ne postoji i direktno je vezan za stvari koje nemaju veze s košarkom. Sve dok tako bude, sve će biti nakaradno, bez ikakvih šansi da se nešto značajnije promeni. Jedina svetla tačka jeste Partizan koji je 12 godina bio dominantan klub u Srbiji i u regionu, uspeli su to praktično u nepostojećim uslovima. S Duletom su imali dobar zamajac, on je vredan i dobar trener koji postavlja stvari tako kako postavlja i to na tom nivou daje rezultate. A sad da li je to održivo? Nije i tako će biti sve dok se sredstva budu povlačila na način na koji se povlače i budu raspoređivana kako nekome padne na pamet.”

Na koji način, s pozicije potpredsednika Olimpijskog komiteta Srbije, doživljavaš fenomenalne rezultate naših atletičara?
“Niti znam, niti razumem, niti se bavim delom koji je usko vezan za sportske saveze i kako to oni rade. Kao član OKS voleo bih da znam više o tome ...”

Ali te ne obaveštavaju...
“Ne, obaveštavaju me, samo bi bilo dobro kad bismo imali našeg čoveka u svakom savezu koji je potpuno upoznat s materijom, kako bi nam dao pravu informaciju da li je to što oni rade uspešno ili nije. Ono što mi možemo da uradimo jeste da prepoznamo nečiji talenat, što se u OKS dešava poslednje tri-četiri godine i da te talente onda ispratimo sa omogućenim sredstvima. Oni apsolutno mogu da budu mirni kada su u pitanju pripreme, treneri i odlasci na takmičenja i taj segment smo podigli na mnogo viši nivo nego što je bio ranije.”

Sve je lakše kad kasa nije praznjikava!
“Svakako da je to tako i zbog toga što OKS ima više novca, a zašto ga ima, ima ga jer ima Vlada Divca, dobro postavljen sistem i vredne ljude unutar tog sistema. Generalno, naši sponzori su 90 odsto slučajeva strane firme. One su prepoznale kroz rad Divca i OKS kao institucije da im se ulaganje isplati. Taj novac koristimo za projekte i programe saveza i sve to funkcioniše vrlo dobro i svi postignuti vrhunski rezultati posledica su takvog rada.”

Baviš li se rekreativno nekim sportom?
“Retko, retko... Imao sam te zdrastvene probleme i moja velika ljubav prema igranju malog fudbala i basketa morala je da bude prekinuta. Mnogo volim Savu i dosta vremena provodim pored vode.”

Je l’ neki splav u pitanju?
“Ne, moji prijatelji na novobeogradskoj strani, još dalje od Galovice, imaju veoma lepe kuće.”

Pecaš li?
“Nisam nikada probao, možda i zato što ovi što pecaju vidim nemaju uspeha. Verovatno nema ribe, sva je ispecana, a-ha-ha...”

Imaš dve kćerke, da li se one možda bave sportom?
“Staša ima 26, Anja 18 godina i ne bave se sportom. One su dobre, već odrasle cure s kojima se tako i ophodimo i dogovaramo o svemu”

Moglo bi se reći da je Grčka tvoja druga kuća. Ideš li tamo?
“U Grčku idem često, to je divna zemlja koja trenutno prolazi kroz težak period.”

Imaš li mira od navijača, prepoznaju te sigurno?
“Ja bih voleo da me ne prepoznaju, ali to nije tako. Da li zbog visine ili što se nisam udebljao i promenio, ne znam. Dobro, bila su druga vremena i moje ime je vezano za velike uspehe njihove košarke.”

Jesi li uživao u partijama srpskih košarkašica?
“Jesam! Ono što je suštinski vrlo bitno jeste da se ta ekipa pojavila i odigrala van naše zemlje dobru košarku. Realno, tu se vidi da ne postoji veliki kvalitet, ali ih je ta mala Marina veoma dobro postavila i veoma dobro su se borile i iskazale kolektivni duh. To prija i odmah ti pravi sliku iz nekog ranijeg perioda kada su takve stvari bile potpuno normalne. E sad, jedna godina, kao jedna godina, može da bude nešto značajna, mada i ne mora. O tom – potom, što bi se reklo.”

Skokneš li u rodni kraj?
“Otkako su mi umrli roditelji pre 12-13 godina, baš retko idem. Poslednji put sam bio pre dve godine i to je bilo baš lepo. Bio sam u društvu Luke Pavićevića, jednog od najboljih prijatelja koje imam, i zajedno smo dočekali naše drage prijatelje, Amerikance na čelu s Gregom Popovićem  (trener San Antonio Sparsa, prim. aut.) koji me je pre 25 godina odveo u SAD. S njima smo u Crnoj Gori proveli 10 dana i to mi je baš prijalo posle toliko vremena, vratio mi se osećaj kuće.”

Foto: Branko Starčević