PRELAZZI: “Gde ste bili 12. jula“? - najkontroverzniji duel Lige šampiona

Mimo pekara, lekara, apotekara i njihovih familija, koji su se u nevelikom broju okupili na tribinama, u utorak uveče je prvak San Marina, La Fiorita, imala sasvim neobičnu podršku s drugog kraja kontinenta: nije, valjda, bilo tog pripadnika policije i drugih bezbednosnih službi iz Škotske i Severne Irske koji se nije molio – svako svome Bogu, što je i uzrok i posledica viševekovne zavrzlame – da fudbalski liliputanci naprave čudo i eliminišu najtrofejniji severnoirski klub, Linfild, nakon 0:1 u prvom meču.

Nebo se nad nacionalnim stadionom San Marina (koji nije eksplodirao) nije otvorilo, favoriti iz Belfasta su odigrali ubogih 0:0 sa amaterima iz drevne državice, i zakazali susret koji će biti najkontroverzniji duel prve runde kvalifikacija za Ligu šampiona naredne nedelje.

Ne iz bilo kakvih fudbalskih razloga, naravno, pošto su momci koje sa klupe predvodi Dejvid Hili (bio je dugo godina jedini igrač vredan pomena u generacijama nacionalnog tima Severne Irske koji je služio kao topovska hrana; pre renesanse reprezentativnog fudbala koja ih je dovela do Evropskog prvenstva prošle godine i do odličnog plasmana u kvalifikacijama za Mundijal), a čiji gol brani matori kockar, stari poročni lisac Roj Kerol, negdašnji čuvar mreže Mančester Junajteda, pokazali mršavo fudbalsko umeće, pa se očekuje da će ih Seltik Brendana Rodžersa lagano skrajnuti sa puta u predstojećem dvomeču.

Ali fudbal je, još otkako su kuglice u Nionu predskazale transverzalu Belfast – Glazgov, skroz u drugom planu.

Ustuknuo je pred duhovima iz daleke prošlosti, stao je i ukopao se u blato pred svim njihovim bogovima, ta lopta najradije ne bi ni skakutala ni Vindzor parkom ni Parkhedom, ali će je naterati; naredne će se sedmice retko ko baviti fudbalom, a mnogo više onim velikim, počesto praznim rečima kao što su rodoljublje, vera i istorija.

Nacionalizam je, govorio je Samjuel Džonson, poslednje utočište hulja; nacionalizam je kolektivna i pojedinačna paranoja, napisao je Danilo Kiš; fudbal se ponekad preda toj paranoji, a ponekad na tribine privuče neobično mnogo hulja – to će, uprkos odluci Seltika da ne uzme karte za gostujuće navijače u Belfastu i da upozori svoje pristalice da ne idu na utakmicu, biti slučaj i u zapaljivom julskom duelu u Ligi šampiona...

Poluprofesionalni Linfild je ubedljivo najtrofejniji klub Severne Irske, neka vrsta njihovog Rendžersa (heh, Rendžers...), sa pedeset i kusur osvojenih titula i, što je za ovu priču, nažalost, najvažnije, iz tvrdog protestantskog jezgra Belfasta, sa navijačima koji ne prežu da skrenu u sektarijanstvo, kako se naziva tinjajući, ponekad i otvoreni sukob protestanata i katolika na Smaragdnom ostrvu, posebno na njegovom severnom, izmešanom delu.

Jači štih od “Belfast Big Two” (njihov večiti rival je prokatolički nastrojeni Glentoran) decenijama je gajio nezvaničnu klupsku politiku nedovođenja katoličkih igrača. Taj neizgovoreni tabu i dalje je na snazi, mada će i klub i veći deo (onaj pristojniji deo je uvek veći, ali redovno i neuporedivo tiši) navijača odbaciti te tvrdnje.

Činjenica je i da je Dejvid Hili umeo da provocira katoličke pristalice time što je, tokom jedne prijateljske utakmice, dok je još dužio dres Fulama, pri proslavi gola Seltiku svirao flautu, što ovi smatraju uvredljivim gestom.

Seltik, znamo i to, predstavlja katolički deo Škotske, sa dubokim korenima u irskoj, republikanskoj tradiciji.

Sve i kad bi se ovaj dvoduel igrao tu oko Božića, u sezoni praštanja, i bio čudna prijateljska utakmica, tenzije bi bile pojačane do pucanja, a stvar je mnogo, mnogo gora – meč je zakazan za 12. jul (ukoliko se UEFA ne smiluje, pa ga mrdne dan ili dva ka polovini tekućeg meseca), najvažniji datum za nacionalistički nastrojene protestante u Alsteru.

Dvanaestog jula održava se parada svih parada, marširaju članovi “Naranžadstog reda”, lojalisti koji za sebe tvrde da čuvaju vrednosti protestantske vere, mada ih drugi optužuju za rasizam i religijsku netrpeljivost; ove parade su bile opasne i krcate nasiljem još pre zloglasnih “Nevolja”, koje su trideset godina držale Irsko ostrvo u neizvesnosti, strahu i na daćama, a kamoli posle njih i danas.

Dvanaestog jula pre mnogo, mnogo godina, holandski princ Vilijam Oranski, novopečeni vladar Engleske i Škotske (nakon Slavne revolucije), pobedio je kralja Džejmsa Drugog u bici na Bojni, što će u narednim decenijama i vekovima osigurati prevlast protestanata u današnjoj Severnoj Irskoj, a katolicima uručiti njihovo “Kosovo”...

“Dvanaesti” je u prošlosti, ali i danas, u svakodnevnom razgovoru, ostao međaš, rodonačelnik i stegonoša podela na “nas” i “njih”, uz poklič koji služi za identifikaciju: “Gde ste bili dvanaestog?”

Nije malo, zato, onih koji će u fudbalskom dvomeču, i posebno oko njega, videti idealnu priliku za revanš i peglanje nekih davnih računa svojih askurđela; Belfast će biti u opsadnom stanju, mnogo gorem nego za derbija Linfilda i Glentorana, koji su unazad nekoliko godina umeli da prođu čak i bez incidenata i razbijenih glava.

Histerična predigra je uveliko počela. Krilo Seltika iz ranih devedesetih, Džo Miler, prisetio se za škotske medije ovih dana kako je jedne godine u predsezoni njegov tadašnji klub Aberdin igrao prijateljski meč sa Linfildom u Belfastu, te kako su ga tih devedesetih navijači šikanirali, psovali, pevali uvredljive pesme i vređali ga na verskoj i svakoj drugoj osnovi.

Predsednik Linfilda Roj Mekgivern odbacio je te tvrdnje. Ispostaviće se, pretragom klupskih arhiva, da Linfild nikada na svom Vindzor parku nije ugostio trofejni škotski klub; štaviše, Linfild nikada u istoriji nije igrao protiv Aberdina – što deluje zaista čudno, budući da geografski nisu daleko, a da njihova istorija traje ukupno 245 godina (Linfild je osnovan marta 1886) – pa je skrušeni Miler morao da se izvinjava i da prizna da su mu se, eto, možda neke stvari u glavi pomešale, jer je bilo zaista davno...

Komentatori – oni s političkih rubrika britanskih i irskih dnevnih listova – napominju da ova utakmica nije mogla da dođe u gorem trenutku po policiju, vojsku i krhki mir: kao da nije dosta simbolike od pre pola milenijuma i “sezone marševa” koja svakog leta podigne temperaturu do nepodnošljivosti, na ruku snagama bezbednosti i svima koji žele mir, brate, mir, ne ide ni aktuelni politički trenutak.

Konzervativnu vladu Tereze Mej u Londonu odnedavno manjinski podržava DUP, “tvrda” unionistička partija iz Severne Irske čiji su glasači mahom pristalice Linfilda (i obrnuto), što će samo doprineti preganjanju sa republikancima Šin Fejna i sa gostima i njihovim poštovaocima koji glasaju za Škotsku nacionalnu partiju.

Ali hajde da ne bude da fudbal uvek doprinosi sukobima; on je umnogome i zalečio rane nakon godina “Nevolja”.

Fudbal je pokazao da postoji želja za normalnošću i pomirenjem, punu deceniju, sve donedavno, postojao je Setanta kup, takmičenje u kojem su se sastajale najbolje ekipe Republike Irske i Severne Irske, uz nasilje i incidente koji su se pojavljivali u manjoj meri od predviđenog i očekivanog (najgore je bilo pre pet godina, u duelu Linfilda i Deri Sitija, severnoirskog kluba koji zbog svoje geografske pozicije i protestantske navijačke baze igra u ligi susedne države).

Veći deo, navijača Linfilda, baš kao i Seltika, želi samo da gleda fudbal, ne zanima ih da li neki igrač, pa i navijač, kao svog pastira doživljava papu ili ga baš briga za Vatikan; oni bi da se fudbal ne preda huljama i da ne pogledne paranoji, pojedinačnoj i kolektivnoj...

I možda je i najbolji poster za potencijalno pomirenje menadžer velikog favorita, Brendan Rodžers, čiji je otac bio katolik, a majka protestantkinja.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images