Milan Stojanoski za MOZZART Sport: Samo moja porodica i lekari znaju pod kakvim bolovima sam igrao!

Navijači Partizana pamte Milana Stojanoskog kao investiciju Nenada Bjekovića na poziciji štopera, ali jako dobro sećaju i njegovih partija na mestu špica.  Bio je univerzalac kakav se retko viđao, a u istoriji crno-belih ostaće upamćen kao deo generacije koja je u Humsku 1 donela debitantsko učešće u Ligi šampiona. 

Fudbal je igrao do svoje 38. godine, karijeru je okončao tek 2011. godine. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu, a o do sad neotkrivenim detaljima iz života i karijere pričao je za MOZZART Sport u rubrici „Moja priča“.

Postao sam igrač kada...
"Toga sam postao svestan 1996, kada sam debitovao za A selekciju Makedonije. Bilo mi je 24 leta kada me je čuveni Đoko Hadžijevski zapazio i pratio u zrenjaninskom Proleteru. Pozvao me je za prijateljski meč s Bosnom i Hercegovinom u Skoplju i odmah me gurnuo u vatru. Revanširao sam mu se golom. Mojim prvim i poslednjim za reprezentaciju. Jednim od najdražih u karijeri".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Ko se ne seća čuvene Partizanove noći 27. avgusta 2003. u Njukaslu? Bio ili ne bio navijač crno-belih. Tih 1:0 za nas, na terenu favorizovanih Engleza, doneli su klubu debitantsko učešće u Ligi šampiona, a nama, njenim tvorcima, večna mesta i slavu u istoriji srpskog fudbala. Kada se samo setim te sreće, tog slavlja, onog dočeka, utakmica u grupnoj fazi... Definitivno najlepši deo moje karijere".

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Samo jednom mi je to palo na pamet. Posle prvog meča evropskih kvalifikacija s Dinamom iz Batumija. Fenomenalno sam odradio pripreme i kao najbolji strelac na prijateljskim utakmicama, sa više od 20 datih golova, računao da ću početi pomenuti meč. Ali samo sam ga ispratio s tribina. Naravno, u revanšu sam „vadio kestenje“, umesto povređenih igrača".

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
"Samo moja porodica i klupski lekari znaju pod kolikim bolovima sam igrao fudbal od 1997, kada su se pojavili prvi ozbiljni problemi s kičmom, pa sve do povlačenja s terena. Koliko sam samo injekcija primio i tableta popio kako bih mogao da stojim na nogama s trostrukom diskus hernijom. I nikada se nisam prenemagao ili žalio. Čuveni Partizanov fizoterapeut Slobodan Branković bi uradio svoj deo posla, ja bih stisnuo zube i trčao, skakao, uklizavao i šutirao kao da sam zdrav kao dren".

Jedino žalim...
"Što sam pristao da postanem i ostanem libero. Profesionalno je i ljudski bilo naći se u nevolji i zatvoriti rupe koje su se otvorile u defanzivi, ali nije trebalo da se zadržim na toj poziciji. Verujem da bih više napredovao i napravio u karijeri da sam se vratio na svoje mesto centarfora. Takvog su me i doveli u Partizan".

Da sam mogao nešto da promenim u igri, promenio bih...
"Dok mi je posao bio da dajem golove, to sam sasvim dobro radio. Što ne znači da nije moglo i bolje. Mislim prvenstveno na šut slabijom levom nogom. Došao sam iz male sredine, gde me nisu naučili nekim stvarima u mlađim kategorijama. Tu slabost i finese u tehnici nadoknađivao sam velikom borbenošću".

Da mogu da vratim vreme...
"Ne bih dozvolio da se ugasi Proleter iz Zrenjanina. Mnogo mi je krivo što nisam više i duže razgovarao s mojim pokojnim prijateljem Goranom Gubićem. Tadašnji predsednik kluba mnogo je voleo fudbal, ali nije se najbolje u njega razumeo, a bio je okružen pogrešnim ljudima s lošim namerama. Trebalo je da ga savetujem"... 

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Pripadam još malo pa izumrloj vrsti poštenih, iskrenih, jednostavnih, pozitivnih i upornih ljudi", zaključio je Stojanoski.

Piše: Olgica Nikolić

(FOTO: MN Press)