Drulović: Morao sam da odbijem Zvezdu

Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije, legenda Porta, selektor zlatnih Orlića iz Litvanije i trener Partizana - Ljubinko Drulović, radi trenutno u Uzbekistanu, gde vodi tamošnju olimpijsku selekciju. Na pomen njegovog imena Portugalci, a posebno navijači Zmajeva sa Dragaa, i dalje staju mirno. Iako je prošlo skoro 15 godina kako je otišao iz te zemlje sećaju ga se jako dobro. U opširnom intervjuu za tamošnje medije Drula, ili kako ga Portugalci zovu - Drulo, govorio je o nekim zanimljivim i uglavnom manje poznatim detaljima iz svoje bogate karijere. 

Uz konstataciju da se radi o pravom fudbalskom gospodinu, velikom asu i jednom od dva stranca koji su uspeli da sa Portom osvoje čak pet titula šampiona, portugalski kolega pokušao je da mlađim naraštajima u svojoj domovini približi lik i delo Ljubinka Drulovića.  

Za početak, Portugalce je zanimalo otkud Drulo u Taškentu?
"Više od godinu dana ja sam selektor U23 selekcije Uzbekistana. Borim se za jedan od najvećih ciljeva u karijeri. Želim medalju sa ovim timom na Olimpijskim igrama u Tokiju. Ali prvo moramo da se kvalifikujemo za Azijske igre 2020". 

Kakav je Uzbekistan, lepši od Portugala?
"Ha, ha, ha... Portugal je najbolja zemlja na svetu za život. Mislim da ću ponovo tamo da radim. Sada kao trener. Volim tu zemlju, ljude, lepo vreme"...

Došli ste u Portugal kada ste imali 24 godine...
"Tako je. Rođen sam i odrastao malom srpskom gradu, Novoj Varoši. Počeo sam da treniram sa sedam godina, sa 15 sam već igrao za seniore Zlatara u mom rodnom mestu. Kasnije, bio sam jedan od retkih reprezentativaca koji nije prošao školu Zvezde ili Partizana. Igrao sam u Radu. Imao sam posle poziv Crvene zvezde... Ljudi se možda ne sećaju, tada su crveno-beli bili prvaci Evrope. Ali bio sam prinuđen da odbijem ponudu. Zbog čega? Zbog rata, naravno. Politički problemi su već bili preveliki, nepodnošljivi. Shvatio sam da moram da odem sa Balkana i krenem ispočetka. Od nule". 

Ta nula bio je Žil Visente?
"Žil je bio i nula i jedan i dva. Odigrao sam za taj tim godinu i po dana i prešao u Porto".  

Otkud baš Žil Visente, znali ste nekoga u klubu?
"Ne, nisam, moj prijatelj biznismen odvodio je tih godina igrače iz Jugoslavije u Portugal. On me je preporučio".  

Bili ste na probi?
"Da, ja i moja dva sunarodnika. Kratko je trajalo. Posle 15 minuta treninga Vitor Oliverira me je odveo da potpišem ugovor. Sve ostalo je dobro poznato"...

Poslednju utakmicu za Žil Visente odigrali ste protiv Porta?
"Već sam imao sve dogovoreno sa Portom, pre utakmice. Odigrali smo 1:1. I bio sam najbolji na terenu. U takvim stvarima uvek sam bio korektan. Odmah sam rekao Pinu da Kosti (predsednik Porta): Gospodine, potpisujem za Porto, ali danas ću sve dati za Žil Visente". Među nama, mislim da mu se taj moj stav dopao". 

U Portu ste sarađivali sa Bobijem Robsonom?
"Da, ali prvo je bio Tomislav Ivić. Nekih mesec dana... On je bio Hrvat, ja Srbin. Komplikovan odnos u ono vreme. Ivić je dao intervju za jedan hrvatski časopis gde je govorio i o meni kao neprijatelju. Tada je narušena atmosfera među nama. Da li mi je njegov odlazak olakšao nešto? Mislim da je to bio dobar korak i za mene i za Porto iz prostog razloga što je posle njega došao spektakularan čovek i trener kao što je Bobi Robson". 

Šta je bilo tako posebno kod Robsona?
"On je bio latino tip u engleskim cipelama. Razigran, komunikativan... Sećam se, u Leiriji odigram 90 minuta, dam gol. Posle toga idemo u Đenovu, Kup pobednika kupova protiv Sampdorije. Važna utakmica, četvrtfinale, svi hoće da igraju. Na dan puta saznam da nisam na spisku. Dolazi Robson i kaže mi: Drulo, loša sreća, nema mesta za tebe u avionu. I ja se nasmejem... Promenio je sve za tu utakmicu, stavio 11 defanzivica. Razumeo sam šta želi. Ali to njegovo - nema mesta avionu... Nisam mogao da se ljutim. Na drugog trenera možda, na njega ne Nikada se nisam ljutio kad bi me ostavio na klupi".  

U tim godinama upoznali ste i Žozea Murinja...
"Pametan tip, veoma pametan... Nekoliko godina kasnije igrao sam protiv Porta, u dresu Partizana. Na pauzi me vređaju ljudi iz Porta, maseri, ekonomi, čitavo osoblje. Sećam se kako prilazi Murinjo, grli me i kaže: Jeste li ludi, ljudi?! To je naš Drulo". 

Odlazak iz Porta?
"Prešao sam put od ključnog igrača do nepotrebnog. Bilo je razgovora oko produžetka ugovora, tražio sam povišicu. Mislio sam da je to pošteno. Rekli su da jeste, ali do dogovora nikada nije došlo". 

Onda se pojavila Benfika...
"Benfika i Atletiko Madrid. Paulo Futre je hteo da me vodi u Madrid. Ali porodica je bila za to da ostanemo u Portugaliji. Uzgred, platili su mi onoliko koliko sam tražio Portu. I prihvatio sam. Učinili su me jednim od kapitena tima. Ta Benfika i ova danas nemaju veze. Neki novi ljudi su bii došli u klub, nisu shvatali njegovu veličinu. U Portu je bio pritisak, svaka utakmica mora da se pobedi. Na Lužu tada nije bilo tako. Velike su se promene događale".  

Kako je bilo igrati protiv tima za koji ste zabeležili preko 300 utakmica?
"Čudno. Ne znam kako da opišem... Ali uvek sam bio veliki profesionalac. Pamtim da kad god bih ustao da se zagrejem, aplaudirao mi je ceo Daš Antaš. Imao sam mnogo sreće što sam igrao za takva dva giganta". 

Ljudi će vas pamiti po specifičnom centaršutu, po triveli...
"To nije bila egzibicija, nego moranje, jer desnu nogu kao da nisam imao. Balakov je to jako dobro radio u moje vreme. Sada, naravno, Kvarežma"...

A ko je najbolje koristio vaše prodore i te centaršuteve?
"Žardel! Kostadinov i Domingoš Pasijensija takođe su bili sjajni, ali Žardel... Kada smo ga prvi put videli na treningu nismo mogli da verujemo da s takvom konstutucijom može da igra fudbal. Fernando Mendeš, moj cimer, vrištao je od smeha: Porto je za ovog tipa dao milione?! Fernando je bio lud. Neki Žardelovi golovi - tako nešto nikadsa ni pre ni posle nisam video. Nadam se da je Mario dobro", zaključio je Drulović ovaj zanimljiv intervju. 

Foto: Reuters